Википедија

Јордан

држава у западној Азији
За друга значења, погледајте страницу Јордан (вишезначна одредница).

Јордан (арап. الأردن), или званично Хашемитска Краљевина Јордан (арап. المملكة الأردنية الهاشمية‎) арапска је држава на Блиском истоку[6]. Граничи се са Сиријом на северу, Ираком на североистоку, Саудијском Арабијом на истоку и југу, и Израелом/Палестинском Управом на западу. Са Израелом/Палестинском Управом дели обале Мртвог мора, а обале залива Акаба са Израелом/Палестинском Управом, Саудијском Арабијом и Египтом.[7] Јордан се стратешки налази на размеђи Азије, Африке и Европе.[8] Главни град, Аман, најмногољуднији је град у Јордану, као и економско, политичко и културно средиште земље.[9]

Хашемитска Краљевина Јордан
المملكة الأردنية الهاشمية‎ (арапски)
Крилатица: Бог, домовина, краљ
(арап. الله، الوطن، الملك)[1]
Химна: Краљевска химна Јордана
(арап. السلام الملكي الأردني)
Положај Јордана
Главни градАман
Службени језикарапски[2]
КраљАбдулах II
Председник ВладеОмар Разаз
Историја
НезависностОд Друштва народа
25. маја 1946.
Географија
Површина‍
 — укупно92.342 km2 (110)
 — вода (%)~0,01
Становништво‍
 — 2014.[4][5]9.531.712[3] (104)
 — густина62 ст./km2
Привреда
ВалутаЈордански динар
 — стоти део валуте‍100 пиастер‍
Остале информације
Временска зонаUTC +2 до +3
Интернет домен‍.jo‍
Позивни број+962

Јордан је релативно мала, полусушна земља, готово без излаза на море, с површином од 89.342 km2 (34.495 sq mi) и популацијом која броји 10 милиона, што је чини 11. арапском земљом по броју становника. Сунитски ислам, који исповеда око 95% становништва, доминантна је религија и коегзистира са аутохтоном хришћанском мањином. Јордан је више пута називан „оазом стабилности” у турбулентном региону. Он је углавном непогођен насиљем које је захватило регион након Арапског прољећа 2010.[10] Већ од 1948. године Јордан је прихватио избеглице из више суседних земаља у сукобу. Према попису из 2015. године, у Јордану је процењено 2,1 милион палестинских и 1,4 милиона сиријских избеглица.[3] Краљевство је такође уточиште хиљадама ирачких хришћана који су избегли од прогона Исламске државе.[11] Иако Јордан наставља да прима избеглице, недавни велики прилив из Сирије значајно је оптеретио националне ресурсе и инфраструктуру.[12]

Јордан је класификован као земља „високог хуманог развоја“ са економијом „горњег средњег дохотка“. Јорданска економија, једна од најмањих економија у региону, привлачна је страним инвеститорима по основу квалификоване радне снаге.[13]] Земља је значајно туристичко одредиште, које такође привлачи медицински туризам због добро развијеног здравственог сектора.[14] Ипак, недостатак природних ресурса, велики проток избеглица и регионална превирања коче економски раст.[15]

Географија

уреди
 
Мапа Јордана

Јордан се налази на стратешком положају, на раскрсници континената Азије, Африке и Европе,[8] у области Леванта у оквиру Плодног полумесеца, једне од колевки цивилизације.[16] Његова површина износи 89.341 km2 (34.495 sq mi), а територија се протеже у дужини од око 400 km између најсеверније и најјужније тачке — Ум Кајса и Акабе.[17] Краљевина се простире између 29° и 34° северне географске ширине и између 34° и 40° источне географске дужине. Граничи се са Саудијском Арабијом на југу и истоку, Ираком на североистоку, Сиријом на северу, као и са Израелом и Палестином (Западна обала) на западу.

Источни део земље чини сушна висораван, коју наводњавају оазе и повремени водотоци.[17] Већина већих градова смештена је у северозападном делу краљевине, који се одликује плодним земљиштем и релативно обилним падавинама.[18] Ту се налазе градови Ирбид, Џераш и Зарка на северозападу, главни град Аман и Ас-Салт у централном западном делу, као и Мадаба, Ал-Карак и Акаба на југозападу.[18] Већа насеља на истоку су оазни градови Азрак и Рувајшид.[16]

На западу се налази висораван са обрадивим земљиштем и медитеранским зимзеленим шумама, која се нагло спушта у Јорданску раседну долину.[16] У овој долини протиче река Јордан и налази се Мртво море, које раздваја Јордан од Израела.[16] Јордан има обалу дугу 26 km на Акашком заливу у Црвеном мору, док је иначе копнена држава без излаза на море.[7] Река Јармук, источна притока Јордана, чини део границе између Јордана и Сирије (укључујући израелски окупирану Голанску висораван) на северу.[7] Остале границе утврђене су низом међународних и локалних споразума и углавном не прате јасно изражене природне обележја.[16] Највиша тачка у земљи је Џабал Ум ел Дами на 1854 m надморске висине, док је најнижа тачка Мртво море на -420 m, што представља најнижу копнену тачку на Земљи.[16]

Јордан има разноврсна станишта, екосистеме и биљни и животињски свет, захваљујући својим разноликим пејзажима и природним условима.[19] Ради заштите и управљања природним ресурсима земље, Краљевско друштво за заштиту природе основано је 1966. године.[20] Међу природним резерватима у Јордану налазе се Биосферни резерват Дана, Мочварни резерват Азрак, Резерват дивљих животиња Шаумари и Природни резерват Вади Муџиб.[20]

Клима

уреди

Клима у земљи значајно варира; уопштено, што се иде даље у унутрашњост од Средоземног мора, температурне разлике су веће, а количина падавина мања.[17] Просечна надморска висина износи 812 метара.[17] Планинска подручја изнад долине реке Јордан, планине уз Мртво море и Вади Арабу па све до Рас ел-Накаба на југу, одликује средоземна клима, док су источни и североисточни делови земље сушне пустињске области.[21] Иако у пустињама температуре достижу веома високе вредности, топлота је обично ублажена ниском влажношћу ваздуха и дневним поветарцем, док су ноћи прохладне.[22]

Лета, која трају од маја до септембра, врела су и сушна, са просечним температурама око 32°C , које између јула и августа понекад прелазе 40°C.[22] Зиме, које трају од новембра до марта, релативно су прохладне, са просечним температурама око 11,08°C.[21] Током зиме честе су падавине, а у појединим узвишеним западним пределима повремено пада и снег.[21]

Флора и фауна

уреди
 
Шума у Аџлуну, на северу Јордана. Шуме заузимају мање од 2% површине земље, што Јордан сврстава међу најслабије пошумљене државе на свету.

У Јордану је забележено више од 2.000 биљних врста.[23] Многе цветнице цветају у пролеће, након зимских падавина, а тип вегетације у великој мери зависи од количине падавина. Планински предели на северозападу земље прекривени су шумама, док се према југу и истоку вегетација постепено проређује и прелази у жбунасте и степске облике.[24] Шуме покривају око 1,5 милиона дунума (1.500 km2), односно мање од 2% територије Јордана, што ову земљу чини једном од најмање пошумљених на свету, док је светски просек око 15%.[25]

Међу биљним врстама и родовима заступљеним у Јордану налазе се алепски бор, Sarcopoterium, Salvia dominica, црни ирис, тамарикс, анабазис, пелин, акација, медитерански чемпрес и феникијска клека.[26] Планинске области на северозападу земље прекривене су природним шумама бора, листопадног храста, зимзеленог храста, пистације и дивље маслине.[27] Животињски свет обухвата бројне врсте сисара и гмизаваца, као што су дугоухи јеж, нубијски козорог, дивља свиња, јелен лопатар, арапски вук, пустински варан, јазавац медојед, стаклена змија, каракал, златни шакал и срна, између осталих.[28][29][30] Међу птицама које насељавају Јордан налазе се црна врана, сојка, Ћелави стрвинар, берберски соко, пупавац, фараонска ушара, обична кукавица, Тристрамов чворaк, палестинска нектарница, синајски руменаш, белонокта ветрушка, кућна врана и белонаочасти булбул.[31]

Унутар граница Јордана налазе се четири копнене екорегије: Сиријске ксеричне травнате површи и жбунасте области, Источномедитеранске четинарско-склерофилне широколисне шуме, Месопотамијска жбунаста пустиња и Нубо-синдијска тропска пустиња и полупустиња Црвеног мора.[32]

Историја

уреди

Праисторија

уреди

Најстарији познати докази о насељавању хоминида на подручју Јордана датирају најмање од пре 200.000 година.[33] Јордан представља богат извор палеолитских људских остатака (старих до 20.000 година), захваљујући свом положају у Леванту, где су се укрштале миграције модерних људи из Африке,[34] као и услед влажније климе током касног плеистоцена, што је довело до стварања бројних мочварних подручја у којима су се очували археолошки остаци.[35] Окружења некадашњих језерских обала привлачила су различите групе хоминида, а на тим локалитетима пронађени су и бројни остаци алата који потичу из касног плеистоцена.[34] Научници су у североисточној пустињи Јордана пронашли најстарији познати доказ о прављењу хлеба на свету, стар око 14.500 година, на локалитету натуфске културе.[36]

Током неолитског периода (10.000–4.500. п. н. е.) дошло је до преласка са ловачко-сакупљачке културе на културу са развијеним и бројним пољопривредним селима.[37] Аин Газал, једно такво село смештено у источном делу данашњег Амана, представља једно од највећих познатих праисторијских насеља на Блиском истоку.[38] На овом локалитету откривене су десетине гипсаних статуа људског облика, које датирају из око 7250. године п. н. е. или раније и спадају међу најстарије велике представе људске фигуре икада пронађене.[39] Током халколитског периода (4500–3600. п. н. е.) у Трансјорданији се појављује више насеља, укључујући и Тулајлет ел Гасул у долини реке Јордан.[40] Из истог периода потиче и низ кружних камених ограђених структура у источним базалтним пустињама, чија сврха и значење до данас представљају загонетку за археологе.[41]

 
Мешина стела (око 840. п. н. е.) бележи славу Меше, краља Моава, а данас је изложена у Лувру.

Утврђена насеља и урбани центри први пут су се појавили у јужном Леванту почетком бронзаног доба (3600–1200. п. н. е.).[42] Вади Фејнан је постао регионални центар за експлоатацију бакра, који је у великим количинама коришћен за производњу бронзе.[43] Трговина и кретање становништва на Блиском истоку достигли су врхунац, што је подстакло културне иновације и ширење читавих цивилизација.[44] Села у Трансјорданији брзо су се ширила у областима са поузданим изворима воде и обрадивим земљиштем. Древноегипатско становништво проширило се ка Леванту и дошло под своју контролу обе обале реке Јордана.[45]

Током гвозденог доба (1200–332. п. н. е.), након повлачења Египћана, Трансјорданија је била дом краљевина Амон, Едом и Моав.[46] Ови народи су говорили семитским језицима из групе хананских језика. Археолошка истраживања указују на то да су њихове политичке заједнице више представљале племенска краљевства него развијене државе.[46] Амон се налазио на платоу данашњег Аманa, Моав у планинским областима источно од Мртвог мора, док је Едом заузимао подручје око вади Араба на југу.[46] Северозападни део Трансјорданије, тада познат под именом Галаад, насељавали су Израелци.[47]

Три трансјорданске краљевине су се непрекидно сукобљавале са суседним хебрејским краљевинама Израела и Јудеје, које су се налазиле западно од реке Јордана.[48] Један од најзначајнијих записа о тим сукобима јесте Меша стела, коју је моавски краљ Меша подигао око 840. године п. н. е. У натпису на стели, Меша велича грађевинске подухвате које је покренуо у Моаву, као и своју славу и победу над Израелцима.[49] Мешина стела представља један од најзначајнијих археолошких паралела библијским записима.[50] У исто време, Израел и краљевство Арам−Дамаск водили су борбу за превласт над регијом Галаад.[51][52]

Око 740–720. године п. н. е. Израел и Арам-Дамаск били су освојени од стране Неоасирског царства. Краљевства Амон, Едом и Моав такође су била потчињена, али им је дозвољено да задрже извесни степен унутрашње самосталности.[53] Након распада Асирског царства, Вавилонци су 627. године п. н. е. преузели контролу над овим подручјем.[53] Иако су трансјорданска краљевства подржала Вавилонце против Јудеје током опсаде и пљачке Јерусалима 597. године п. н. е., десетак година касније побунила су се против вавилонске власти.[53] Након тога, ова краљевства су сведена на статус вазала, који су задржала и под влашћу Персијског и хеленистичких царстава.[53] До почетка владавине Римског царства око 63. године п. н. е, краљевства Амона, Едома и Моава изгубила су своје посебне идентитете и била асимилована у римску културу.[46] Поједине групе Едомита опстале су нешто дуже — потиснути од стране Набатејаца, преселили су се у јужну Јудеју, која је постала позната као Идумеја. Касније су били преобраћени у јудаизам током владавине Хасмонејаца.[54]

Антички период

уреди
 
Петра, једно од нових седам светских чуда, садржи Ал-Хазне, за коју се верује да је маузолеј набатејског краља Арете IV, 1. век н. е.

Александрово Великог освајање Персијског царства 332. године п. н. е. увело је хеленистичку културу на Блиски исток.[55] Након Александрове смрти 323. године п. н. е, његово царство је подељено између његових генерала, а већи део Трансјорданије постао је предмет спорова између Птолемејаца са седиштем у Египту и Селеукида са седиштем у Сирији.[55] Набатејци, номадски Арапи насељени јужно од Едома, успели су да искористе сукоб између две грчке силе и оснују независно краљевство 169. године п. н. е.[55]Набатејско царство је контролисало велики део трговачких путева у региону и простирало се на југ дуж обале Црвеног мора до пустиње Хеџаз, као и на север све до Дамаска, који је кратко време био под набатејском влашћу (85–71. п. н. е.).[56] Захваљујући контроли над трговачким путевима, Набатејци су стекли огромно богатство, што је често изазивало завист суседних народа.[57] Петра, престоница Набатеје, доживела је процват у 1. веку нове ере, пре свега захваљујући развијеним системима за наводњавање и пољопривреди.[58] Набатејци су били изузетно вешти каменоресци и у 1. веку н. е. изградили су своју најраскошнију грађевину — Ал-Хазне.[59] Сматра се да је она била маузолеј арапског набатејског краља Арете IV.[59]

Римске легије под вођством Помпеја освојиле су већи део Леванта 63. године п. н. е, чиме је започео период римске власти који је трајао око четири века.[60] Године 106. н. е. цар Трајан је без отпора припојио Набатеју и обновио Краљевски пут, који је постао познат као Виа Трајана Нова.[60] Римљани су грчким градовима Трансјорданије — Филаделфији (Аман), Гераси (Џераш), Гедари (Ум Кајс), Пели (Табакат Фахл) и Арбили (Ирбид) — као и другим хеленистичким градовима у Палестини и јужној Сирији, дали известан степен самоуправе формирањем савеза познатог као Декаполис, лиге од десет градова.[61] Џераш је један од најбоље очуваних римских градова на Истоку; посетио га је чак и цар Хадријан током свог путовања у Палестину.[62]

 
Овални форум у Џерашу (око 1. века н. е.), тада члану десетоградске грчко-римске лиге Декаполис, од чијих се десет градова седам налази на подручју данашњег Јордана

Године 324. н. е. Римско царство је подељено, а Источно римско царство, касније познато као Византијско царство, наставило је да контролише или утиче на овај регион све до 636. године.[63] Хришћанство је постало легално унутар царства 313. године након што су сацареви Константин и Лициније потписали едикт о верској толеранцији.[63] Године 380. Едикт из Солуна прогласио је хришћанство званичном државном религијом. Трансјорданија је током византијске епохе доживела процват, а хришћанске цркве грађене су широм региона.[64]

Акобска црква у Ајли подигнута је у овом периоду и сматра се најстаријом наменски изграђеном хришћанском црквом на свету.[65] Ум ер-Расас у јужном делу Амана садржи најмање 16 византијских цркава.[66] У међувремену, значај Петре је опадао како су се развијали поморски трговачки путеви, а након земљотреса 363. године који је уништио многе грађевине, град је додатно пропао и на крају био напуштен.[59] Сасанидско царство на истоку постало је главни ривал Византије, а чести сукоби понекад су доводили до тога да Сасаниди преузму контролу над деловима региона, укључујући и Трансјорданију.[67]

Исламска ера

уреди

Године 629, током битке код Мутаха на подручју данашње покрајине Карак, Византијци и њихови арапски хришћански клијенти, Гасаниди, одбили су напад муслиманских снага Рашидунског калифата које су са југа, из Хеџаза, напредовале ка Леванту.[68] Међутим, Византијци су 636. године претрпели пораз од муслимана у одлучујућој бици на Јармуку, која се одиграла северно од Трансјордана.[68] Трансјордан је била кључна територија за освајање Дамаска.[69] Након Рашидунског калифата уследила је власт Омејада (661–750).[69]

 
Византијска Мадабска карта која приказује реку Јордан и Мртво море. Потиче из 6. века н. е. и представља најстарији сачувани приказ Свете земље.

Током владавине Омејадског калифата у Трансјорду је изграђено више пустињских замкова, укључујући Каср ел-Мшата и Каср ел-Халабат.[69] Кампања Абaсида за преузимање власти од Омејада започела је у селу у Трансјордану познатом као Хумејма.[70] Сматра се да је снажан земљотрес 749. године допринео поразу Омејада у абасидској револуцији, након чега су Абасиди преместили престоницу калифата из Дамаска у Багдад.[70] Током абасидске власти (750–969), више арапских племена мигрирало је на север и настанило се у Леванту.[69] Као и у римском периоду, развој поморске трговине умањио је централни значај Трансјордана, па је област постајала све сиромашнија.[71] Након слабљења Абасида, Трансјорданом су владали Фатимидски калифат (969–1070), а затим крсташко Краљевство Јерусалим (1115–1187).[72]

Крсташи су, у оквиру Господарства Олтрежордана, изградили више утврђења, међу којима су Монтреал и Ел-Карак.[73] Током битке код Хатина 1187. године, у близини Тиберијадског језера северно од Трансјордана, крсташи су поражени од Саладина, оснивача Ајубидске династије (1187–1260).[74] Ајубиди су изградили тврђаву Аџлун и обновили старије утврде, користећи их као војна упоришта у борбама против крсташа.[74] Села у Трансјордану под ајубидском влашћу постала су важна станица за муслиманске ходочаснике на путу ка Меки, дуж руте која је повезивала Сирију са Хеџазом.[75] Више ајубидских тврђава користили су и проширивали Мамелуци (1260–1516), који су Трансјордан поделили између покрајина Карак и Дамаск.[76] Током наредног века, Трансјордан је била изложена нападима Монгола, али су они коначно поражени од стране Мамелука у бици код Ајн Џалута 1260. године.[77]

 
Тврђава Карак (12. век), коју су изградили крсташи из Краљевине Јерусалим, а касније проширили муслимански Ајјубиди и Мамелуци
 
Тврђава Аџлун (12. век), коју је изградио ајјубидски вођа Саладин за борбу против крсташа

Године 1516. снаге Османског калифата освојиле су територије Мамелучког султаната.[78] Пољопривредна села у Трансјордану доживела су период релативног просперитета током 16. века, али су касније напуштена.[79] Трансјордан је имао маргиналан значај за османске власти.[80] Због тога је османско присуство било готово неприметно и сводило се углавном на годишње обиласке ради прикупљања пореза.[79]

Током прва три века османске власти, у Трансјордан се из Сирије и Хеџаза доселило више арапских бедуинских племена, укључујући Адване, Бани Сакр и Ховејтат.[81] Ова племена су полагала право на различите делове региона, а услед одсуства ефикасне османске власти, Трансјордан је запао у стање анархије које је потрајало све до 19. века.[82] То је довело до краткотрајне окупације од стране вахабитских снага (1803–1812), ултраортодоксног исламског покрета који је настао у Наџду (на подручју данашње Саудијске Арабије).[83] Ибрахим-паша, син египатског намесника Египатског ејалета, по налогу османског султана је до 1818. године сломио вахабите.[84]

Године 1833. паша се окренуо против Османлија и успоставио своју власт над Левантом.[85] Његова политика довела је до неуспеле сељачке побуне у Палестини 1834. године.[85] Трансјордански градови Ес-Салт и Ел-Карак били су разорени од стране пашиних снага због тога што су пружили уточиште вођи сељачке побуне Касиму ел-Ахмаду.[85] Египатска власт је насилно окончана 1841. године током египатско-османског рата, након чега је обновљена османска управа.[85] Тек након пашине кампање Османско царство је покушало да учврсти своје присуство у вилајету Сирија, чији је део био и Трансјордан.[86]

Низ пореских и земљишних реформи (Танзимат) спроведених 1864. године донео је извесни повратак просперитета пољопривреди и напуштеним селима; укидање дотадашње фактичке аутономије, међутим, изазвало је отпор у другим деловима Трансјордана.[86] Муслимански Черкези и Чечени, бежећи од руског прогона, потражили су уточиште у Леванту.[87] У Трансјордану су, уз османску подршку, Черкези најпре насељени у дуго напуштеном подручју Амана 1867. године, а касније и у околним селима.[87]

 
Османски Мост са десет лукова изграђен јужно од Амана 1904. године, као део Хеџаске железнице, која се простирала читавом дужином Трансјордана и повезивала Дамаск са Медином

Низ пореских и земљишних реформи (Танзимат) спроведених 1864. године донео је извесни повратак просперитета пољопривреди и напуштеним селима; укидање дотадашње фактичке аутономије, међутим, изазвало је отпор у другим деловима Трансјордана.[86] Муслимански Черкези и Чечени, бежећи од руског прогона, потражили су уточиште у Леванту.[87] У Трансјордану су, уз османску подршку, Черкези најпре насељени у дуго напуштеном подручју Амана 1867. године, а касније и у околним селима.[87]

Низ пореских и земљишних реформи (Танзимат) спроведених 1864. године донео је известан повратак просперитета пољопривреди и напуштеним селима; међутим, укидање дотадашње фактичке аутономије изазвало је отпор у другим деловима Трансјорданије.[86] Муслимански Черкези и Чечени, бежећи од руског прогона, потражили су уточиште у Леванту.[87] У Трансјорданији су, уз подршку Османлија, Черкези најпре насељени 1867. године у давно напуштеном подручју око Амана, а касније и у околним селима.[87] Успостављање османске управе, увођење војне обавезе и политика високих пореза довели су до побуна у областима које су биле под њиховом контролом.[88] Племена у Трансјорданији су се нарочито побунила током побуна у Шобаку (1905) и побуна у Караку (1910), које су брутално угушене.[87] Изградња Хеџаске железнице 1908. године — која је пролазила читавом дужином Трансјорданије и повезивала Дамаск са Медином — економски је помогла становништву, пошто је Трансјорданија постала важна успутна станица за ходочаснике.[87]

Модерно доба

уреди
 
Војници Арапске армије под вођством Хашемита, који држе заставу Велике арапске побуне против Османског царства у Хеџазу, 1916

Политика све израженије туркизације и централизације коју је Османско царство спроводило након Младотурске револуције 1908. године изазвала је незадовољство Арапа у Леванту, што је допринело развоју арапског националистичког покрета. Ове промене довеле су до избијања Арапске побуне 1916. године током Првог светског рата, чиме је окончан период од скоро четири века стагнације под османском влашћу.[87] Побуну је предводио шериф Хусеин из Меке, припадник хашемитске породице из Хеџаза, заједно са својим синовима Абдулахом, Фејсалом и Алијем. На локалном нивоу, побуна је добила подршку трансјорданских племена, укључујући бедуине, Черкезе и хришћане.[89] Савезничке силе у Првом светском рату, укључујући Британију и Француску, чији су се империјални интереси поклапали са арапским циљевима, пружиле су подршку побуни.[90] Побуна је започела 5. јуна 1916. године у Медини и напредовала ка северу, све док борбе нису стигле до Трансјордана у бици код Акабе 6. јула 1917. године.[91] Побуна је достигла врхунац када је Фејсал ушао у Дамаск у октобру 1918. године и успоставио арапску војну управу у Администрацији окупираних непријатељских територија – Исток (OETA East), која је касније проглашена за Арапско краљевство Сирију, чији је део био и Трансјордан.[89] Током овог периода, најјужнији део земље, укључујући Маан и Акабу, такође је био присвајан од стране суседног Краљевства Хеџаза.

Новоформирано хашемитско краљевство над регионом Сирије било је принуђено да се преда француским снагама 24. јула 1920. године током битке код Мајсалуна.[92] Французи су окупирали само северни део Сирије, док је Трансјордан ушао у период интеррегнума. Арапске тежње нису успеле да добију међународно признање, пре свега због тајног Споразума Сајкс–Пико из 1916. године, којим је регион подељен на француску и британску сферу утицаја, као и због Балфурове декларације из 1917. године, у којој је Британија објавила подршку успостављању „националног дома” за Јевреје у Палестини.[93] Ово су Хашемити и Арапи доживели као издају њихових ранијих споразума са Британцима,[94] укључујући и преписку Макмахон–Хусеин из 1915. године, у којој су Британци изразили спремност да признају независност уједињене арапске државе која би се простирала од Алепа до Адена, под влашћу Хашемита.[95]

 
Становници Ес-Салта окупљени 20. августа 1920. године током посете британског високог комесара Трансјордану.

Британски високи комесар Херберт Самјуел допутовао је у Трансјордан 21. августа 1920. године како би се састао са становницима Ес-Салта. Том приликом је пред окупљених 600 угледних Трансјорданаца изјавио да ће британска влада помоћи успостављање локалних управа у Трансјордану, који је требало да остане одвојено од Палестине. Други састанак одржан је у Ум Кајсу 2. септембра, где је британски представник, мајор Фицрој Сомерсет, примио петицију у којој се захтевало: да у Трансјордану буде успостављена независна арапска влада на челу са арапским принцем (емиром); да се обустави продаја земље Јеврејима у Трансјордану и спречи њихова имиграција у ту област; да Британија оснује и финансира националну војску; као и да се одржи слободна трговина између Трансјордана и остатка региона.[96]

Абдулах, други син шерифа Хусеина, допутовао је возом из Хеџаза у Маан у јужни Трансјордан 21. новембра 1920. године, са намером да поврати Велико сиријско краљевство које је његов брат изгубио.[97] Трансјорданија се у то време налазила у стању расула и била је нашироко сматрана неуправљивом због нефункционалних локалних власти.[98] Абдулах је стекао поверење племенских вођа у Трансјордану, пре него што је настојао да их убеди у предности организоване државне управе.[99] Абдулахови успеси изазвали су завист Британаца, чак и онда када је то било у њиховом интересу.[100] Британци су невољно прихватили Абдулаха као владара Трансјорданије, након што су му одредили шестомесечни пробни период.[101] У марту 1921. године, Британија је одлучила да Трансјордан укључи у оквире мандата над Палестином, при чему је применила своју политику познату као „Шерифско решење”, без примене одредаба мандата које су се односиле на јеврејско насељавање. Дана 11. априла 1921. године основан је Емират Трансјордан, са Абдулахом као емиром.[102]

У септембру 1922. године Савет Друштва народа признао је Трансјордан као државу, у складу са одредбама Трансјорданског меморандума.[103][104] Трансјордан је остао под британским мандатом до 1946. године, али му је био одобрен знатно већи степен аутономије него области западно од реке Јордан.[105] По преузимању власти од стране хашемитског руководства, у региону су се појавиле бројне тешкоће.[106] У Трансјордану су мање локалне побуне у Кури 1921. и 1923. године биле угушене од стране Абдулахових снага уз помоћ Британаца.[106] Вехабије из Наџда поново су ојачали и више пута упадали у јужне делове његове територије, озбиљно угрожавајући положај емира.[106] Емир није био у стању да одбије те упаде без помоћи локалних бедуинских племена и Британаца, који су у близини Амана одржавали војну базу са мањим одредом Краљевског ратног ваздухопловства.[106]

Период након стицања независности

уреди
 
Краљ Абдулах I 25. маја 1946. проглашава независност, са председником владе Ибрахимом Хашемом у позадини

Лондонским споразумом, који су 22. марта 1946. године потписали британска влада и емир Трансјордана, призната је независност те државе.[107] Дана 25. маја 1946. године, након што је парламент Трансјордана ратификовао споразум, Трансјордан је проглашен краљевином под називом Хашемитска Краљевина Јордан, са Абдулахом као њеним првим краљем. [108][109] Датум 25. мај данас се обележава као национални Дан независности, и представља државни празник.[110] Јордан је постао чланица Уједињених нација 14. децембра 1955. године.[111]

Дана 15. маја 1948. године, у оквиру рата у Палестини, Јордан је интервенисао заједно са још неколико арапских држава.[112] Након завршетка рата, Јордан је успоставио контролу над Западном обалом, а 24. априла 1950. године ту територију је формално анектирао након Јерихонске конференције.[113][114] Као одговор на то, поједине арапске државе затражиле су искључење Јордана из Арапске лиге.[113] Дана 12. јуна 1950. године Арапска лига је саопштила да је анексија привремена и практична мера и да Јордан држи ту територију као „повереник“ до постизања коначног политичког решења.[115]

Краљ Абдулах је убијен 1951. године у џамији Ал-Акса од стране палестинског милитанта, усред гласина да је намеравао да потпише мировни споразум са Израелом.[116] Абдулаха је наследио његов син Талал, који је 1952. године успоставио модерни устав државе.[117] Због болести, Талал је абдицирао у корист свог најстаријег сина Хусеина,[117] који је ступио на престо 1953. године, са само 17 година.[116] У наредном периоду Јордан се суочио са значајном политичком нестабилношћу.[118] Педесете године 20. века биле су обележене политичким превирањима, пошто су насеризам и панарабизам захватили арапски свет.[118] Дана 1. марта 1956. године краљ Хусеин је арабизовао команду војске отпустивши више високих британских официра, чиме је настојао да уклони преостали страни утицај у земљи.[119] Године 1958. Јордан је са суседним Хашемитским Ираком формирао Арапску федерацију као одговор на стварање супарничке Уједињене Арапске Републике између Насеровог Египта и Сирије.[120] Унија је трајала свега шест месеци и распала се након што је ирачки краљ Фејсал II (Хусеинов рођак) свргнут у крвавом војном пучу 14. јула 1958.[120]

 
Краљ Хусеин 21. марта 1968. обилази напуштени израелски тенк након Битке код Караме

Јордан је непосредно пре него што је Израел извео напад на Египат потписао војни пакт са Египтом, чиме је у јуну 1967. године започео Шестодневни рат. Јордан и Сирија су се придружили рату, али су арапске државе биле поражене, а Јордан је изгубио контролу над Западном обалом, која је пала под израелску окупацију.[121] Уследио је Рат исцрпљивања са Израелом, који је обухватио и Битку код Караме 1968. године, у којој су удружене снаге јорданске војске и Палестинске ослободилачке организације (ООП) одбиле израелски напад на логор Карама, смештен на јорданској граници са Западном обалом.[121] Иако је учешће Палестинаца у борбама против израелских снага било ограничено, догађаји у Карами стекли су широку пажњу и похвале у арапском свету.[122] Као последица тога, унутар Јордана дошло је до пораста подршке палестинским паравојним формацијама (федаинима) из других арапских земаља.[122] Активности федаина убрзо су постале претња владавини права у Јордану.[122] У септембру 1970. године јорданска војска је покренула акције против федаина, а сукоби који су уследили довели су до протеривања палестинских бораца из различитих фракција ООП у Либан. Овај сукоб познат је под називом Црни септембар.[122]

Године 1973. Египат и Сирија су повели Јомкипурски рат против Израела, а борбе су се водиле дуж линије прекида ватре на реци Јордану из 1967. године.[122] Јордан је упутио једну бригаду у Сирију ради напада на израелске јединице на сиријској територији, али није улазио у борбе против израелских снага са јорданске територије.[122] На самиту у Рабату 1974. године, одржаном након Јомкипурског рата, Јордан и остале чланице Арапске лиге договориле су се да је Организација за ослобођење Палестине „једини легитимни представник палестинског народа“.[122] Након тога, Јордан се 1988. године формално одрекао својих територијалних претензија на Западну обалу.[122]

На Мадридској конференцији 1991. године Јордан је пристао да учествује у преговорима о мировном споразуму, под покровитељством Сједињених Америчких Држава и Совјетског Савеза.[122] Мировни споразум између Израела и Јордана потписан је 26. октобра 1994. године.[122] Године 1997, као одмазду за бомбашки напад, израелски агенти су ушли у Јордан користећи канадске пасоше и отровали Халеда Машала, високог лидера Хамаса који је живео у Јордану.[122] Суочен са снажним међународним притиском, Израел је доставио противотров и ослободио више десетина политичких затвореника, укључујући шеика Ахмеда Јасина, након што је краљ Хусеин запретио поништавањем мировног споразума.[122]

 
Начелник генералштаба Хабис Маџали и председник владе Васфи ел Тал током војне параде 1970. године, две широко цењене националне личности

Дана 7. фебруара 1999. године, након смрти свог оца Хусеина, који је владао готово 50 година, Абдулах II ступио је на престо.[123] По ступању на власт, Абдулах је покренуо политику економске либерализације, а његове реформе довеле су до привредног бума који је трајао до 2008. године.[124] Абдулаху II приписује се повећање страних инвестиција, унапређење јавно-приватних партнерстава и постављање темеља за зону слободне трговине у Акаби и развој сектора информационих и комуникационих технологија у Јордану.[124] Он је такође основао још пет посебних економских зона.[124] Међутим, у наредним годинама јорданска привреда суочила се са потешкоћама, услед последица Велике рецесије и преливања нестабилности изазване Арапским пролећем.[125]

Ал-Каида је, под вођством Абу Мусаба ел-Заркавија, 9. новембра 2005. године извела координисане експлозије у лобијима три хотела у Аману, при чему је погинуло 60, а рањено 115 људи.[126] Напади, који су били усмерени против цивила, изазвали су широко огорчење међу становницима Јордана.[126] Ови напади сматрају се ретким догађајем у земљи, након којег је унутрашња безбедност Јордана значајно унапређена.[126] Од тада није било већих терористичких напада.[127] Краљ Абдулах и Јордан често су на мети непријатељства исламских екстремиста због мировног споразума земље са Израелом, односа са Западом и углавном секуларног карактера њених закона.[128]

Арапско пролеће представљало је талас масовних протеста који су избили широм арапског света 2011. године, са захтевима за економске и политичке реформе.[129] Многи од тих протеста довели су до рушења режима у појединим арапским државама, што је резултирало нестабилношћу и, у неким случајевима, насилним грађанским ратовима.[129] Као одговор на унутрашње немире, краљ Абдулах је сменио председника владе и покренуо низ реформи, укључујући измене устава, као и закона који регулишу јавне слободе и изборни систем.[129] Сразмерна заступљеност поново је уведена у јордански парламент на општим изборима 2016. године, што је, према речима краља, требало да временом доведе до успостављања парламентарних влада.[130] Иако је регион захватио талас насиља, Јордан је остао углавном поштеђен, упркос приливу око 1,4 милиона сиријских избеглица у земљу са ограниченим природним ресурсима, као и појави организације Исламска држава Ирака и Леванта (ИСИЛ).[130]

Дана 4. априла 2021. године јорданске власти су ухапсиле 19 особа под оптужбом да су учествовале у покушају подривања стабилности државе. Међу њима је био и принц Хамзех, бивши престолонаследник Јордана и полубрат краља Абдулаха II, који је стављен у кућни притвор. Власти су саопштиле да је група била умешана у активности које су представљале претњу безбедности и политичкој стабилности краљевине.

Политика

уреди
Главни чланак: Политика Јордана

Јордан је уставна монархија базирана на уставу проглашеном 8. јануара 1952. Извршна власт је додељена краљу и његовом савету министара. Краљ потписује и извршава све законе. Његово право на вето могу да премосте две трећине гласова у оба дома Народне скупштине. Он поставља и може да разрешује све судије декретом, одобрава измене устава, проглашава рат и командује оружаним снагама. Одлуке кабинета, судске пресуде и новчанице се издају у његово име. Савет министара предводи премијер, а поставља их краљ, који може да разреши чланове кабинета на захтев премијера. Кабинет је одговоран Комори представника Јордана у вези са питањима опште политике и може бити приморан на оставку двотрећинским изгласавањем „неповерења“ од стране овог тела.

Законодавна власт почива на дводомној народној скупштини. 120 посланика представничког дома се бира на општим изборима за четворогодишњи мандат, а краљ може да их распусти. Девет места је резервисано за хришћане, дванаест за жене, и три за Черкезе и Чечене. Чланове сената (њих 60) поставља краљ на осмогодишње мандате.

Устав предвиђа три категорије судова - цивилне, религиозне и посебне. Административно, Јордан је подељен у 12 гувернерата. Сваким од њих управља гувернер кога поставља краљ. Они су једина власт за сва подручја власти и развојне пројекте у својим областима.

Краљ Хусеин је владао Јорданом од 1953. до 1999, преживевши више изазова својој владавини. Окончао је ванредно стање 1991. и легализовао политичке странке 1992. године. 1989. и 1993, Јордан је одржао парламентарне изборе. Због контроверзних промена изборног закона, исламистичке партије су бојкотовале изборе 1997. године.

Краљ Абдулах II је наследио оца након његове смрти у фебруару 1999. Абдулах је брзо почео да ради на реафирмисању мировног споразума са Израелом, и на односима са Сједињеним Државама. Током своје прве године на власти, Абдулах је вратио фокус владине пажње на економске реформе.

Услед разних фактора, као што су структурне економске тешкоће и отвореније политичко окружење, дошло је до појаве спектра политичких партија. Крећући се ка већој независности, скупштина Јордана је истраживала оптужбе за корупцију против неколико личности из режима и постала је главни форум у коме се изражавају различита политичка мишљења, укључујући и исламистичка. Иако краљ Абдулах представља главну власт у Јордану, и скупштина игра важну улогу.

Становништво

уреди

Попис становништва из 2015. године показао је да Јордан има 9.531.712 становника (47% жена и 53% мушкараца). Око 2,9 милиона становника (30%) чинили су недржављани, укључујући избеглице и илегалне имигранте.[3] Године 2015. било је 1.977.534 домаћинства, са просеком од 4,8 чланова по домаћинству, у поређењу са 6,7 чланова по домаћинству колико је износило стање на попису из 1979. године.[3] Становништво Амана бројало је 65.754 становника 1946. године, док је 2015. премашило 4 милиона.

Арапи чине око 98% становништва. Преосталих 2% углавном чине народи са Кавказа, укључујући Черкезе, Јермене и Чечене, као и мање мањинске групе.[17] Око 84,1% становништва живи у урбаним срединама.[17]

Избеглице, имигранти и исељеници

уреди

Јордан је у децембру 2016. године био домаћин за 2.175.491 палестинску избеглицу. Већини њих је током времена додељено јорданско држављанство.[131] Први талас палестинских избеглица стигао је током Арапско-израелског рата 1948. године, док су нови велики таласи уследили након Шестодневног рата 1967. и током Заливског рата 1990. У прошлости је Јордан великом броју палестинских избеглица додељивао држављанство, али се последњих година оно одобрава само у изузетним случајевима. Око 370.000 Палестинаца живи у избегличким камповима под управом Агенције УН за палестинске избеглице (UNRWA).[131] Након што је Израел заузео Западну обалу 1967. године, Јордан је повукао држављанство хиљадама Палестинаца како би спречио трајно пресељење становништва са Западне обале у Јордан. Палестинцима са Западне обале који су имали породицу у Јордану или су поседовали јорданско држављанство издаване су такозване „жуте карте“, које су, на захтев, гарантовале пуна права јорданских држављана.[132]

 
Део избегличког кампа Заатари из ваздуха, у коме живи око 80.000 сиријских избеглица, што га чини највећим кампом за сиријске избеглице на свету

Након рата у Ираку 2003. године, у Јордан се доселило до 1.000.000 Ирачана,[133] од којих се већина касније вратила у домовину. До 2015. године њихов број је износио 130.911. Многи ирачки хришћани, од којих је велика већина етничких Асираца, населили су се у Јордану привремено или трајно.[134] Међу досељеницима се налази и око 15.000 Либанаца који су пристигли након рата у Либану 2006. године.[135] Од 2010. године, више од 1,4 милиона сиријских избеглица стигло је у Јордан бежећи од насиља у Сирији,[3] при чему је највећи број њих смештен у избегличком кампу Заатари.

Краљевина је наставила да показује гостопримство, упркос значајном оптерећењу које прилив сиријских избеглица представља за јорданске заједнице, с обзиром на то да велика већина сиријских избеглица не живи у камповима. Последице избегличке кризе обухватају конкуренцију на тржишту рада, притисак на водне ресурсе и друге јавне услуге, као и додатно оптерећење националне инфраструктуре.[12]

Према подацима из 2007. године, у Јордану је живело до 150.000 асирских хришћана. Већину су чиниле избеглице из Ирака које говоре источноарамејским језицима.[136] У земљи живи и око 30.000 Курда који су, попут Асираца, углавном избеглице из Ирака, Ирана и Турске.[137] Потомци Јермена који су током геноцида над Јерменима 1915. године потражили уточиште у Леванту броје око 5.000 особа и углавном живе у Аману.[138] Мали број етничких Мандејаца такође живи у Јордану, већином као избеглице из Ирака.[139]

Око 12.000 ирачких хришћана потражило је уточиште у Јордану након што је Исламска држава 2014. године заузела град Мосул.[140] Неколико хиљада Либијаца, Јеменаца и Суданаца такође је затражило азил у Јордану, бежећи од нестабилности и насиља у својим земљама.[12] Попис становништва из 2015. године забележио је да у Јордану живи 1.265.000 Сиријаца, 636.270 Египћана, 634.182 Палестинаца, 130.911 Ирачана, 31.163 Јеменаца, 22.700 Либијаца и 197.385 лица других националности.[3]

Године 2012. у краљевини је живело око 1,2 милиона нерегуларних и око 500.000 регуларних радника миграната и исељеника.[141] Хиљаде страних жена, углавном са Блиског истока и из источне Европе, ради у ноћним клубовима, хотелима и баровима широм земље.[142][143][144] Америчке и европске заједнице исељеника углавном су концентрисане у главном граду, будући да се у њему налази велики број међународних организација и дипломатских мисија.[145]

Религија

уреди

Сунитски ислам је доминантна религија у земљи. Муслимани чине око 95% становништва, од чега се 93% изјашњава као сунити.[146] Постоји мали број ахмадијских муслимана[147] као и нешто шиита. Многи шиити су избеглице из Ирака и Либана.[148] Муслимани који прелазе у другу религију, као и мисионари других вера, суочавају се са друштвеном и правном дискриминацијом.[149]

 
Џамија у Марса Заједу у Акаби
 
Православна црква током снежне олује у Аману

Јордан садржи неке од најстаријих хришћанских заједница на свету, које датирају још из 1. века н. е., након распећа Исуса Христа.[150] Хришћани данас чине око 4% становништва,[151] што је пад у односу на око 20% из 1930. године, иако је њихов апсолутан број порастао.[11] Ово је последица високог прилива муслиманског становништва у Јордан, већих стопа исељавања хришћана у Запад и виших наталитетних стопа код муслимана.[152]

Према процени Православне цркве из 2014. године, у Јордану живи око 250.000 хришћана, од којих су сви арапског говорног подручја, мада је студија искључила мањинске хришћанске групе, као и хиљаде западних, ирачких и сиријских хришћана који бораве у земљи.[151] Хришћани су добро интегрисани у друштво и уживају висок степен верских слобода.[153] Хришћани такође имају значајан утицај у медијима.[154]

Мање верске заједнице укључују друзе, бахајце и мандејце. Већина Друза живи у Азраку, у појединим селима уз сиријску границу и у Зарки. Већина јорданских бахаја живи у Адасији на рубу долине реке Јордан.[155] Процењује се да у Аману живи око 1.400 мандејаца, који су након инвазије 2003. године дошли из Ирака бежећи од прогона.[156]

Административна подела

уреди
Главни чланак: Административна подела Јордана

Административно, Јордан је подељен у 12 покрајина (мухафаза), којима управљају гувернери које поставља краљ. Они су једина власт за сва подручја власти и развојне пројекте у својим областима.

 
Вади Рум, јужни Јордан

Референце

уреди
  1. ^ Temperman, Jeroen (2010). State-Religion Relationships and Human Rights Law: Towards a Right to Religiously Neutral Governance. Brill. стр. 87. ISBN 978-90-04-18148-9. Архивирано из оригинала 12. 10. 2017. г. Приступљено 12. 6. 2018. 
  2. ^ „Jordanian Constitution”. Hashemite Kingdom of Jordan Constitutional Court. Архивирано из оригинала 12. 08. 2020. г. Приступљено 31. 8. 2020. 
  3. ^ а б в г д ђ Ghazal, Mohammad (22. 1. 2016). „Population stands at around 9.5 million, including 2.9 million guests”. The Jordan Times. Архивирано из оригинала 8. 2. 2018. г. Приступљено 12. 6. 2018. 
  4. ^ Национална агенција за статистику https://web.archive.org/web/20120117225318/http://www.dos.gov.jo/dos_home_e/main/index.htm. Архивирано из оригинала 17. 01. 2012. г. Приступљено 29. 05. 2014.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  5. ^ „Population clock”. Jordan Department of Statistics. Приступљено 21. 5. 2020. 
  6. ^ „United Nations Statistics Division - Standard Country and Area Codes Classifications”. Архивирано из оригинала 13. 07. 2011. г. Приступљено 09. 04. 2014. 
  7. ^ а б в McColl, R. W. (14. 5. 2014). Encyclopedia of World Geography. Infobase Publishing. стр. 498. ISBN 9780816072293. Архивирано из оригинала 28. 11. 2016. г. Приступљено 15. 6. 2016. 
  8. ^ а б Teller, Matthew (2002). Jordan. Rough Guides. стр. 173, 408. ISBN 9781858287409. Архивирано из оригинала 30. 5. 2016. г. Приступљено 9. 4. 2016. 
  9. ^ Al-Asad, Mohammad (22. 4. 2004). „The Domination of Amman Urban Crossroads”. CSBE. Архивирано из оригинала 2. 8. 2016. г. Приступљено 8. 6. 2016. 
  10. ^ Dickey, Christopher (5. 10. 2013). „Jordan: The Last Arab Safe Haven”. The Daily Beast. Архивирано из оригинала 30. 9. 2015. г. Приступљено 12. 10. 2015. 
  11. ^ а б Vela, Justin (14. 2. 2015). „Jordan: The safe haven for Christians fleeing ISIL”. The National. Архивирано из оригинала 30. 9. 2015. г. Приступљено 12. 10. 2015. 
  12. ^ а б в „2015 UNHCR country operations profile – Jordan”. UNHCR. Архивирано из оригинала 2. 10. 2014. г. Приступљено 12. 10. 2015. 
  13. ^ El-Said, Hamed; Becker, Kip (11. 1. 2013). Management and International Business Issues in Jordan. Routledge. стр. 88. ISBN 9781136396366. Архивирано из оригинала 28. 11. 2016. г. Приступљено 15. 6. 2016. 
  14. ^ „Jordan second top Arab destination to German tourists”. Petra. Jordan News. 11. 3. 2016. Архивирано из оригинала 12. 3. 2016. г. Приступљено 12. 3. 2016. 
  15. ^ „Jordan's Economy Surprises”. Washington Institute. 29. 6. 2015. Архивирано из оригинала 10. 10. 2017. г. Приступљено 9. 4. 2016. 
  16. ^ а б в г д ђ Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; нема текста за референце под именом geo.
  17. ^ а б в г д ђ Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; нема текста за референце под именом CIA factbook.
  18. ^ а б Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; нема текста за референце под именом gbdss.
  19. ^ Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; нема текста за референце под именом jordan-chm.
  20. ^ а б Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; нема текста за референце под именом tgjobd.
  21. ^ а б в Black, Emily; Mithen, Steven (21. 4. 2011). Water, Life and Civilisation: Climate, Environment and Society in the Jordan Valley. Cambridge University Press. стр. 404. ISBN 9781139496674. Архивирано из оригинала 28. 11. 2016. г. Приступљено 14. 6. 2016. 
  22. ^ а б The Report: Jordan 2011. Oxford. 2011. стр. 11. ISBN 9781907065439. Архивирано из оригинала 18. 10. 2017. г. Приступљено 18. 6. 2016. 
  23. ^ Cordova, Carlos E. (2007). Millennial Landscape Change in Jordan: Geoarchaeology and Cultural Ecology. University of Arizona Press. стр. 47—55. ISBN 978-0-8165-2554-6. Архивирано из оригинала 28. 11. 2016. г. Приступљено 15. 6. 2016. 
  24. ^ Mallon, David P.; Kingswood, Steven Charles (2001). Antelopes: North Africa, the Middle East, and Asia. IUCN. стр. 103—104. ISBN 978-2-8317-0594-1. Архивирано из оригинала 28. 11. 2016. г. Приступљено 31. 8. 2016. 
  25. ^ Namrouqa, Hana (10. 1. 2016). „Green cover increases by 15,000 dunums in three years”. The Jordan Times. Архивирано из оригинала 11. 1. 2016. г. Приступљено 11. 1. 2016. 
  26. ^ Cordova, Carlos E. (2007). Millennial Landscape Change in Jordan: Geoarchaeology and Cultural Ecology. University of Arizona Press. стр. 47—55. ISBN 978-0-8165-2554-6. Приступљено 18. 4. 2016. 
  27. ^ Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; нема текста за референце под именом Jordan.
  28. ^ „Shaumari Wildlife Reserve”. Jordan Tourism Board.  Недостаје или је празан параметар |url= (помоћ)
  29. ^ Mallon & Kingswood 2001 harvnb грешка: више циљева (2×): CITEREFMallonKingswood2001 (help)
  30. ^ Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; нема текста за референце под именом Qumsiyeh.
  31. ^ „Mujib Biosphere Reserve”. Royal Society for the Conservation of Nature.  Недостаје или је празан параметар |url= (помоћ)
  32. ^ Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; нема текста за референце под именом DinersteinOlson2017.
  33. ^ Patai, Raphael (8. 12. 2015). Kingdom of Jordan. Princeton University Press. стр. 23, 32. ISBN 9781400877997. Архивирано из оригинала 18. 10. 2017. г. Приступљено 16. 6. 2018. 
  34. ^ а б al-Nahar, Maysoun (11. 6. 2014). „The First Traces of Man. The Palaeolithic Period (<1.5 million – ca 20,000 years ago)”. Ур.: Ababsa, Myriam. Atlas of Jordan. Contemporain publications. Presses de l'Ifpo. стр. 94—99. ISBN 9782351594384. Архивирано из оригинала 15. 6. 2018. г. Приступљено 16. 6. 2018. 
  35. ^ Abu-Jaber, Nizar; Al Khasawneh, Sahar; Alqudah, Mohammad; Hamarneh, Catreena; Al-Rawabdeh, Abdulla; Murray, Andrew (1. 11. 2020). . „Lake Elji and a geological perspective on the evolution of Petra, Jordan”. Palaeogeography, Palaeoclimatology, Palaeoecology. 557. doi:10.1016/j.palaeo.2020.109904.  Непознати параметар |article-number= игнорисан (помоћ)
  36. ^ „Prehistoric bake-off: Scientists discover oldest evidence of bread”. BBC. 17. 7. 2018. Архивирано из оригинала 16. 7. 2018. г. Приступљено 17. 7. 2018. 
  37. ^ al-Nahar, Maysoun (11. 6. 2014). „The Refining of Tools. The Epipalaeolithic Period (c 23,000 – 11,600 years ago)”. Ур.: Ababsa, Myriam. Atlas of Jordan. Contemporain publications. Presses de l’Ifpo. стр. 100—105. ISBN 9782351594384. Архивирано из оригинала 16. 6. 2018. г. Приступљено 16. 6. 2018. 
  38. ^ Betts, Alison (март 2014). „The Southern Levant (Transjordan) During the Neolithic Period”. The Oxford Handbook of the Archaeology of the Levant. Oxford University Press. ISBN 9780199212972. doi:10.1093/oxfordhb/9780199212972.013.012. 
  39. ^ „Lime Plaster statues”. British Museum. Trustees of the British Museum. Архивирано из оригинала 18. 10. 2015. г. Приступљено 16. 6. 2018. 
  40. ^ al-Nahar, Maysoun (11. 6. 2014). „The Copper Age. The Chalcolithic period (4500–3600 BC)”. Ур.: Ababsa, Myriam. Atlas of Jordan. Contemporain publications. Presses de l'Ifpo. стр. 114—116. ISBN 9782351594384. Архивирано из оригинала 17. 6. 2018. г. Приступљено 16. 6. 2018. 
  41. ^ McCoy, Terrence (3. 11. 2014). „The giant stone circles in the Middle East no one can explain”. The Washington Post. Архивирано из оригинала 10. 7. 2018. г. Приступљено 16. 6. 2018. 
  42. ^ al-Nahar, Maysoun (11. 6. 2014). „The First Cities in Early Bronze Age (3600–2000 BC)”. Ур.: Ababsa, Myriam. Atlas of Jordan. Contemporain publications. Presses de l'Ifpo. стр. 117—118. ISBN 9782351594384. Архивирано из оригинала 17. 6. 2018. г. Приступљено 2. 7. 2018. 
  43. ^ „Human activity in the ancient metal-smelting and farming complex in the Wadi Faynan, SW Jordan, at the desert margin in the Middle East”. Queen's University Belfast. 2010. стр. 2. Архивирано из оригинала (PDF) 24. 9. 2019. г. Приступљено 4. 7. 2018. 
  44. ^ al-Nahar, Maysoun (11. 6. 2014). „The Period of Small Cities. The Middle Bronze Age (ca 2000–1500 BC)”. Ур.: Ababsa, Myriam. Atlas of Jordan. Contemporain publications. Presses de l'Ifpo. стр. 122—123. ISBN 9782351594384. Архивирано из оригинала 4. 7. 2018. г. Приступљено 2. 7. 2018. 
  45. ^ al-Nahar, Maysoun (11. 6. 2014). „The Influence of Egypt. The Late Bronze Age (1500–1200 BC)”. Ур.: Ababsa, Myriam. Atlas of Jordan. Contemporain publications. Presses de l'Ifpo. стр. 124—125. ISBN 9782351594384. Архивирано из оригинала 4. 7. 2018. г. Приступљено 2. 7. 2018. 
  46. ^ а б в г LaBianca, Oystein S.; Younker, Randall W. (1995). „The kingdoms of Ammon, Moab, and Edom: The Archaeology of Society in Late Bronze/Iron Age Transjordan (ca. 1400–500 BCE)”. Ур.: Thomas Levy. The Archaeology of Society in the Holy Land. Leicester University Press. стр. 114. Архивирано из оригинала 9. 8. 2021. г. Приступљено 16. 6. 2018. 
  47. ^ Finkelstein, Israel; Lipschits, Oded; Koch, Ido (2012). „The Biblical Gilead: Observations on Identifications, Geographic Divisions and Territorial History.”. Ugarit-Forschungen; Band 43 (2011). стр. 151. ISBN 978-3-86835-086-9. OCLC 1101929531. 
  48. ^ Harrison, Timothy P. (2009), „'The land of Medeba' and Early Iron Age Mādabā”, Ур.: Bienkowski, Piotr, , Studies on Iron Age Moab and Neighbouring Areas: In Honour of Michèle Daviau (PDF), Leuven: Peeters, стр. 27—45, Архивирано (PDF) из оригинала 16. 5. 2018. г., Приступљено 16. 6. 2018 
  49. ^ Rollston, Chris A. (2010). Writing and Literacy in the World of Ancient Israel: Epigraphic Evidence from the Iron Age. Society of Biblical Literature. стр. 54. ISBN 9781589831070. Архивирано из оригинала 18. 10. 2017. г. Приступљено 16. 6. 2018. 
  50. ^ „The Mesha Stele”. Department of Near Eastern Antiquities: Levant. Louvre Museum. Архивирано из оригинала 16. 6. 2018. г. Приступљено 16. 6. 2018. 
  51. ^ Na'aman, Nadav (1995). . „Rezin of Damascus and the Land of Gilead”. Zeitschrift des Deutschen Palästina-Vereins. 111 (2): 105—117. ISSN 0012-1169. JSTOR 27931518. Архивирано из оригинала 8. 12. 2021. г. Приступљено 8. 12. 2021. 
  52. ^ In search for Aram and Israel : politics, culture, and identity. Omer Sergi, Manfred Oeming, Izaak J. de Hulster. Tübingen. 2016. ISBN 978-3-16-153803-2. OCLC 967957191. 
  53. ^ а б в г al-Nahar, Maysoun (11. 6. 2014). „The Iron Age and the Persian Period (1200–332 BC)”. Ур.: Ababsa, Myriam. Atlas of Jordan. Contemporain publications. Presses de l'Ifpo. ISBN 9782351594384. Архивирано из оригинала 17. 6. 2018. г. Приступљено 16. 6. 2018. 
  54. ^ Levin, Yigal (2020-09-24). . „The Religion of Idumea and Its Relationship to Early Judaism”. Religions. 11 (10): 487. ISSN 2077-1444. doi:10.3390/rel11100487  . 
  55. ^ а б в Salibi 1998, стр. 10.
  56. ^ Taylor 2001, стр. 51.
  57. ^ Taylor 2001, стр. 30.
  58. ^ Taylor 2001, стр. 70.
  59. ^ а б в „Petra Lost and Found”. National Geographic. 2. 1. 2016. Архивирано из оригинала 8. 4. 2018. г. Приступљено 8. 4. 2018. 
  60. ^ а б Parker, Samuel; Betlyon, John (2006). The Roman Frontier in Central Jordan: Final Report on the Limes Arabicus Project. Dumbarton Oaks. стр. 573. ISBN 9780884022985. Архивирано из оригинала 10. 4. 2023. г. Приступљено 3. 7. 2018. 
  61. ^ al-Nahar, Maysoun (11. 6. 2014). „Roman Arabia”. Ур.: Ababsa, Myriam. Atlas of Jordan. Contemporain publications. Presses de l’Ifpo. стр. 155—161. ISBN 9782351594384. Архивирано из оригинала 4. 7. 2018. г. Приступљено 2. 7. 2018. 
  62. ^ Gates, Charles (15. 4. 2013). Ancient Cities: The Archaeology of Urban Life in the Ancient Near East and Egypt, Greece and Rome. Routledge. стр. 392—393. ISBN 9781134676620. Архивирано из оригинала 28. 11. 2016. г. Приступљено 9. 4. 2016. 
  63. ^ а б Lemoine, Florence; Strickland, John (2001). Government Leaders, Military Rulers, and Political Activists. Greenwood Publishing Group. стр. 43. ISBN 9781573561532. Архивирано из оригинала 10. 4. 2023. г. Приступљено 4. 7. 2018. 
  64. ^ Salibi 1998, стр. 14.
  65. ^ „First purpose-built church”. Guinness World Records. Архивирано из оригинала 17. 6. 2018. г. Приступљено 4. 7. 2018. 
  66. ^ „Um er-Rasas (Kastrom Mefa'a)”. UNESCO. 1. 1. 2004. Архивирано из оригинала 4. 7. 2018. г. Приступљено 4. 7. 2018. 
  67. ^ Avni, Gideon (30. 1. 2014). The Byzantine-Islamic Transition in Palestine: An Archaeological Approach. Oxford: Oxford University Press. стр. 302. ISBN 9780191507342. Архивирано из оригинала 18. 10. 2017. г. Приступљено 4. 7. 2018. 
  68. ^ а б Bowersock, G. W.; Brown, Peter; Grabar, Oleg (1999). Late Antiquity: A guide to the Postclassical World. Harvard University Press. стр. 468—469. ISBN 9780674511736. Архивирано из оригинала 10. 4. 2023. г. Приступљено 17. 6. 2018. 
  69. ^ а б в г van der Steen, Eveline (14. 10. 2014). Near Eastern Tribal Societies During the Nineteenth Century: Economy, Society and Politics Between Tent and Town. Routledge. стр. 54. ISBN 9781317543473. Архивирано из оригинала 10. 4. 2023. г. Приступљено 18. 6. 2018. 
  70. ^ а б al-Nahar, Maysoun (11. 6. 2014). „The Abbasid Caliphate”. Ур.: Ababsa, Myriam. Atlas of Jordan. Contemporain publications. Presses de l’Ifpo. стр. 178—179. ISBN 9782351594384. Архивирано из оригинала 1. 6. 2018. г. Приступљено 16. 6. 2018. 
  71. ^ Salibi 1998, стр. 21.
  72. ^ Salibi 1998, стр. 22.
  73. ^ Pringle, D. (11. 12. 1997). Secular Buildings in the Crusader Kingdom of Jerusalem: An Archaeological Gazetteer. Cambridge University Press. стр. 2. ISBN 9780521460101. Архивирано из оригинала 4. 2. 2017. г. Приступљено 18. 6. 2018. 
  74. ^ а б Salibi 1998, стр. 23.
  75. ^ al-Nahar, Maysoun (11. 6. 2014). „Ayyubid and Mamluk Jordan”. Ур.: Ababsa, Myriam. Atlas of Jordan. Contemporain publications. Presses de l’Ifpo. стр. 184—187. ISBN 9782351594384. Архивирано из оригинала 19. 6. 2018. г. Приступљено 16. 6. 2018. 
  76. ^ Salibi 1998, стр. 25.
  77. ^ Friedman, John; Figg, Kristen (4. 7. 2013). Trade, Travel, and Exploration in the Middle Ages: An Encyclopedia. Routledge. стр. 11. ISBN 9781135590949. Архивирано из оригинала 10. 4. 2023. г. Приступљено 18. 6. 2018. 
  78. ^ Salibi 1998, стр. 26.
  79. ^ а б Rogan, Eugene; Tell, Tariq (1994). Village, Steppe and State: The Social Origins of Modern Jordan. British Academic Press. стр. 37, 47. ISBN 9781850438298. Архивирано из оригинала 28. 11. 2016. г. Приступљено 8. 6. 2016. 
  80. ^ al-Nahar, Maysoun (11. 6. 2014). „The Impact of Ottoman Reforms”. Ур.: Ababsa, Myriam. The Impact of Ottoman Reforms. Contemporain publications. Presses de l’Ifpo. стр. 198—201. ISBN 9782351594384. Архивирано из оригинала 29. 9. 2022. г. Приступљено 19. 6. 2018. 
  81. ^ Salibi 1998, стр. 26, 27.
  82. ^ Salibi 1998, стр. 27.
  83. ^ Salibi 1998, стр. 30.
  84. ^ Salibi 1998, стр. 31.
  85. ^ а б в г Rogan, Eugene (11. 4. 2002). Frontiers of the State in the Late Ottoman Empire: Transjordan, 1850–1921. Cambridge University Press. стр. 31. ISBN 9780521892230. Архивирано из оригинала 28. 11. 2016. г. Приступљено 8. 6. 2016. 
  86. ^ а б в г Salibi 1998, стр. 37.
  87. ^ а б в г д ђ е ж з Milton-Edwards, Beverley; Hinchcliffe, Peter (5. 6. 2009). Jordan: A Hashemite Legacy. Routledge. стр. 14—15. ISBN 9781134105465. Архивирано из оригинала 28. 11. 2016. г. Приступљено 7. 6. 2016. 
  88. ^ Salibi 1998, стр. 38.
  89. ^ а б Salibi 1998, стр. 41.
  90. ^ Salibi 1998, стр. 40.
  91. ^ Tucker, Spencer (2005). World War I: Encyclopedia, Volume 1. ABC-CLIO. стр. 117. ISBN 9781851094202. Архивирано из оригинала 10. 4. 2023. г. Приступљено 5. 7. 2018. 
  92. ^ Yapp, Malcolm (9. 1. 2014). The Making of the Modern Near East 1792–1923. Routledge. стр. 396. ISBN 9781317871064. Архивирано из оригинала 10. 4. 2023. г. Приступљено 23. 7. 2018. 
  93. ^ Salibi 1998, стр. 34.
  94. ^ Salibi 1998, стр. 71.
  95. ^ Tell, Tariq Moraiwed (7. 1. 2013). The Social and Economic Origins of Monarchy in Jordan. Springer. стр. 55. ISBN 978-1-349-29089-5. doi:10.1057/9781137015655. Архивирано из оригинала 10. 4. 2023. г. Приступљено 23. 7. 2018. 
  96. ^ Anderson, Betty S. (15. 9. 2009). Nationalist Voices in Jordan: The Street and the State. University of Texas Press. стр. 35. ISBN 9780292783959. Архивирано из оригинала 10. 4. 2023. г. Приступљено 11. 8. 2019. 
  97. ^ Salibi 1998, стр. 82.
  98. ^ Salibi 1998, стр. 91.
  99. ^ Salibi 1998, стр. 100.
  100. ^ Salibi 1998, стр. 101.
  101. ^ Salibi 1998, стр. 96.
  102. ^ Salibi 1998, стр. 93.
  103. ^ Browne, O'Brien (10. 8. 2010). „Creating Chaos: Lawrence of Arabia and the 1916 Arab Revolt”. HistoryNet. Архивирано из оригинала 13. 10. 2015. г. Приступљено 15. 10. 2015. 
  104. ^ League of Nations Official Journal, November 1922, стр. 1188–1189, 1390–1391.
  105. ^ Marjorie M. Whiteman, Digest of International Law, том 1, Министарство спољних послова САД (Вашингтон, 1963), стр. 636, 650–652
  106. ^ а б в г Salibi 1998, стр. 10, 30, 31, 49, 104.
  107. ^ Foreign relations of the United States, 1946. The Near East and Africa, Vol. 7. United States Department of State. 1946. стр. 794—800. Архивирано из оригинала 10. 4. 2023. г. Приступљено 13. 3. 2016. 
  108. ^ „The Jordanian Constitution of 1947”. The Government of Jordan. 1. 1. 1947. Архивирано из оригинала 10. 4. 2023. г. Приступљено 3. 1. 2023. 
  109. ^ Aruri, N.H. (1972). Jordan: a study in political development (1921–1965). Springer Netherlands. стр. 90. ISBN 978-90-247-1217-5. Архивирано из оригинала 11. 3. 2016. г. Приступљено 20. 3. 2016. 
  110. ^ Chris, Leadbeater (28. 5. 2015). „10 curious facts about Jordan, home to the Red Sea resort you've never heard of”. The Daily Telegraph. Архивирано из оригинала 8. 5. 2019. г. Приступљено 8. 5. 2019. 
  111. ^ Khalil, Muhammad (1962). The Arab States and the Arab League: a Documentary Record. Beirut: Khayats. стр. 53—54. 
  112. ^ Morris, Benny (1. 10. 2008). A History of the First Arab-Israeli War. Yale University Press. стр. 214—215. ISBN 978-0300145243. Архивирано из оригинала 18. 10. 2017. г. Приступљено 15. 6. 2016. 
  113. ^ а б Aruri, Naseer Hasan (1972). Jordan: a study in political development (1921–1965). Springer. стр. 90. ISBN 978-90-247-1217-5. Архивирано из оригинала 11. 3. 2016. г. Приступљено 20. 3. 2016. 
  114. ^ Sicker, Martin (2001). The Middle East in the Twentieth Century. Greenwood Publishing Group. стр. 187. ISBN 978-0-275-96893-9. Архивирано из оригинала 15. 3. 2016. г. Приступљено 20. 3. 2016. 
  115. ^ El-Hasan, Hasan Afif (2010). Israel Or Palestine? Is the Two-state Solution Already Dead?: A Political and Military History of the Palestinian-Israeli Conflict. Algora Publishing. стр. 64. ISBN 978-0-87586-793-9. Архивирано из оригинала 12. 3. 2016. г. Приступљено 20. 3. 2016. 
  116. ^ а б „Assassination of King Abdullah”. The Guardian. 21. 7. 1951. Архивирано из оригинала 23. 12. 2015. г. Приступљено 15. 10. 2015. 
  117. ^ а б „Jordan remembers King Talal”. The Jordan Times. 6. 7. 2014. Архивирано из оригинала 3. 8. 2017. г. Приступљено 1. 6. 2017. 
  118. ^ а б Aikman, David (14. 8. 2009). The Mirage of Peace: Understanding the Never-Ending Conflict in the Middle East. Gospel Light Publications. стр. 90. ISBN 9780830746057. Архивирано из оригинала 18. 10. 2017. г. Приступљено 1. 6. 2017. 
  119. ^ Makdisi, Samir; Elbadawi, Ibrahim (2011). Democracy in the Arab World: Explaining the Deficit. IDRC. стр. 91. ISBN 9780415779999. Архивирано из оригинала 28. 11. 2016. г. Приступљено 15. 10. 2015. 
  120. ^ а б Maddy-Weitzman, Bruce (3. 1. 1990). „Jordan and Iraq: Efforts at Intra-Hashimite Unity”. Middle Eastern Studies. 26. Taylor & Francis. стр. 65—75. JSTOR 4283349. 
  121. ^ а б Sweet, Kathleen (23. 12. 2008). Aviation and Airport Security: Terrorism and Safety Concerns, Second Edition. CRC Press. стр. 79. ISBN 9781439894736. Архивирано из оригинала 28. 11. 2016. г. Приступљено 27. 10. 2015. 
  122. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к Syed, Muzaffar Husain; Akhtar, Syed Saud; Usmani, B D (24. 9. 2011). Concise History of Islam. Vij Books India. стр. 378. ISBN 9789382573470. Архивирано из оригинала 17. 6. 2016. г. Приступљено 15. 10. 2015. 
  123. ^ „His majesty King Abdullah II ibn Al-Hussein”. King Abdullah II Official Website. Архивирано из оригинала 3. 6. 2016. г. Приступљено 15. 6. 2016. 
  124. ^ а б в „Jordan—Concluding Statement for the 2006 Article IV Consultation and Fourth Post-Program Monitoring Discussions”. Imf. International Monetary Fund. 28. 11. 2006. Архивирано из оригинала 8. 4. 2013. г. Приступљено 15. 6. 2016. 
  125. ^ Sowell, Kirk (18. 3. 2016). „Jordan is Sliding Toward Insolvency”. Carnegie Endowment for International Peace. Архивирано из оригинала 21. 3. 2016. г. Приступљено 20. 3. 2016. 
  126. ^ а б в Cordesman, Anthony (1. 1. 2006). Arab-Israeli Military Forces in an Era of Asymmetric Wars. Greenwood Publishing Group. стр. 228. ISBN 9780275991869. Архивирано из оригинала 28. 11. 2016. г. Приступљено 23. 9. 2015. 
  127. ^ Magid, Aaron (17. 2. 2016). „ISIS Meets Its Match? How Jordan Has Prevented Large-Scale Attacks”. Foreign Affairs. Council on Foreign Relations. Архивирано из оригинала 22. 2. 2017. г. Приступљено 16. 3. 2016. 
  128. ^ Fattah, Hassan; Slackmann, Michael (10. 11. 2005). „3 Hotels Bombed in Jordan; At Least 57 Die”. The New York Times. Архивирано из оригинала 19. 8. 2016. г. Приступљено 13. 2. 2017. 
  129. ^ а б в „Jordan's king fires Cabinet amid protests”. USA Today. The Associated Press. 2. 2. 2011. Архивирано из оригинала 14. 3. 2016. г. Приступљено 13. 3. 2016. 
  130. ^ а б „New elections bill sheds one-vote system”. The Jordan Times. 31. 8. 2015. Архивирано из оригинала 23. 4. 2016. г. Приступљено 13. 7. 2016. 
  131. ^ а б Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; нема текста за референце под именом wwwj.
  132. ^ Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; нема текста за референце под именом revokecitizen.
  133. ^ Leyne, Jon (24. 1. 2007). „Doors closing on fleeing Iraqis”. BBC. Приступљено 16. 6. 2016. 
  134. ^ Pattison, Mark (29. 9. 2010). „Iraqi refugees in Jordan are 'guests' with few privileges”. Catholic Courier.  Недостаје или је празан параметар |url= (помоћ);
  135. ^ Hourani, Guita (2006). „The Impact of the Summer 2006 War on Migration in Lebanon: Emigration, Re-Migration, Evacuation, and Returning”. Lebanese Emigration Research Center. стр. 231.  Недостаје или је празан параметар |url= (помоћ);
  136. ^ Ireland, Michael (29. 5. 2007). „Assyrian and Chaldean Christians Flee Iraq to Neighboring Jordan”. Christian Headlines. Архивирано из оригинала 15. 3. 2016. г. Приступљено 15. 3. 2016. 
  137. ^ Al-Khatib, Mahmoud A.; Al-Ali, Mohammed N. (2010). . „Language and Cultural Shift Among the Kurds of Jordan”. SKY Journal of Linguistics. 23: 7—36. 
  138. ^ „مئة عام على مجزرة الأرمن: ما بقي للأحفاد” [One hundred years after the Armenian Genocide: what is left for the descendants]. 7iber (на језику: арапски). 23. 4. 2015. Архивирано из оригинала 17. 8. 2016. г. Приступљено 16. 6. 2016. 
  139. ^ , „Mandaean Human Rights Annual Report” (PDF), Mandaean Human Rights Group, стр. 4, 1. 11. 2009, Архивирано (PDF) из оригинала 26. 10. 2016. г., Приступљено 16. 7. 2016 
  140. ^ Reznick, Alisa (4. 11. 2016). „Mosul's Christian exiles have little hope of return”. Aljazeera. Архивирано из оригинала 4. 11. 2016. г. Приступљено 5. 11. 2016. 
  141. ^ Malkawi, Khetam (28. 8. 2012). „Jordan faces challenge of meeting migrants' health demands –– study”. The Jordan Times. Архивирано из оригинала 30. 4. 2015. г. Приступљено 16. 6. 2016. 
  142. ^ Zaqqa, Nadim (2006). Economic Development and Export of Human Capital – a Contradiction?. Kassel University Press. стр. 11. ISBN 978-3-89958-205-5. Архивирано из оригинала 12. 4. 2016. г. Приступљено 20. 3. 2016. 
  143. ^ Abimourched, Rola (26. 11. 2010). „The conditions of domestic workers in the Middle East”. WoMen Dialogue. Архивирано из оригинала 9. 10. 2014. г. Приступљено 16. 6. 2016. 
  144. ^ „3% of Nightclub women are Jordanian”. Ammonnews. 19. 1. 2011. Архивирано из оригинала 30. 4. 2016. г. Приступљено 16. 6. 2016. 
  145. ^ Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; нема текста за референце под именом lpgw.
  146. ^ „Chapter 1: Religious Affiliation”. The World's Muslims: Unity and Diversity. Pew Research Center. 9. 8. 2012. Архивирано из оригинала 26. 12. 2016. г. Приступљено 26. 10. 2015. 
  147. ^ Kurshid, Ahmad. „Propagation of Islam”. Al Islam. Архивирано из оригинала 13. 5. 2016. г. Приступљено 16. 6. 2016. 
  148. ^ Nicky, Adam (27. 11. 2012). „Shiites in Jordan maintained low profile while marking Ashura observance”. The Jewish Journal. Архивирано из оригинала 25. 3. 2016. г. Приступљено 16. 3. 2016. 
  149. ^ „Jordan 2014 International Religious Freedom Report” (PDF). U.S. Department of State. 1. 1. 2014. Архивирано (PDF) из оригинала 28. 3. 2017. г. Приступљено 16. 6. 2016. 
  150. ^ Moujaes, Anthony (29. 4. 2015). „Four refugee families living in Jordan share their stories with Mid-East delegation”. United Church of Christ. Архивирано из оригинала 24. 9. 2016. г. Приступљено 27. 7. 2016. 
  151. ^ а б Kildani, Hanna (8. 7. 2015). „الأب د. حنا كلداني: نسبة الأردنيين المسيحيين المقيمين 3.68%” [Отац Хана Калдани: проценат хришћана који живе у Јордану износи 3,68%] (на језику: арапски). Abouna.org. Архивирано из оригинала 5. 10. 2016. г. Приступљено 17. 7. 2016. 
  152. ^ Fleishman, Jeffrey (10. 5. 2009). „For Christian enclave in Jordan, tribal lands are sacred”. Los Angeles Times. Архивирано из оригинала 3. 3. 2016. г. Приступљено 10. 5. 2016. 
  153. ^ Miller, Duane Alexander (новембар 2011). . „The Episcopal Church in Jordan: Identity, Liturgy, and Mission”. Journal of Anglican Studies. 9 (2): 134—153. S2CID 144069423. doi:10.1017/S1740355309990271. Архивирано из оригинала 13. 7. 2021. г. Приступљено 16. 6. 2016. 
  154. ^ „Jordan's Christian Arabs, A Small Minority, Play A Major Role”. The New York Times. 7. 1. 1987. Архивирано из оригинала 26. 5. 2016. г. Приступљено 9. 4. 2016. 
  155. ^ Castellino, Joshua; Cavanaugh, Kathleen A. (25. 4. 2013). Minority Rights in the Middle East. Oxford University Press. стр. 135. ISBN 9780199679492. Архивирано из оригинала 16. 5. 2016. г. Приступљено 12. 10. 2015. 
  156. ^ „Jordan's Mandaean minority fear returning to post-ISIS Iraq”. The National. 9. 6. 2018. Архивирано из оригинала 12. 6. 2018. г. Приступљено 9. 6. 2018. 

Литература

уреди
  • Mallon, David P.; Kingswood, Steven Charles (2001). Antelopes: North Africa, the Middle East, and Asia. IUCN. 

Спољашње везе

уреди
Преузето са „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Јордан&oldid=30992741”