Википедија

Либан

држава у западној Азији

Либан (арап. لبنان), званично Либанска Република (арап. الجمهورية اللبنانية), држава је у Леванту у југозападној Азији.[4] Граничи се са Сиријом на северу и истоку, Израелом на југу и Средоземним морем на западу. Налази се на раскрсници Средоземља и Арабијског полуострва.[5] Либан има више од пет милиона становника и простире се на површини од 10.452 km2. Главни и највећи град је Бејрут.[4]

Либанска Република
الجمهوريّة اللبنانيّة (арапски)
Застава
Химна: За нас, за нашу државу!
(арап. كلّنا للوطن)
Положај Либана
Главни град 
(и највећи)		Бејрут
33° 54′ N 35° 32′ E / 33.900° С; 35.533° И / 33.900; 35.533
Службени језикарапски
Владавина
 — ПредседникЏозеф Аун
 — Председник ВладеНаваф Салам
 — Председник ПарламентаНабих Бери
Законодавна властПарламент
Историја
Стварање‍
 — Горњи Либан1516.
 — Велики Либан1. септембар 1920.
 — Устав23. мај 1926.
 — Независност22. новембар 1943.
Географија
Површина‍
 — укупно10.452 km2 (161)
 — вода (%)1,8
Становништво‍
 — 2022.5.296.814[1] (122)
 — густина560 ст./km2 (26)
Привреда
БДП / ПКМ≈ 2022.
 — укупноРаст 78,233 млрд. $[2] (108)
 — по становникуРаст 11.793 $[2] (114)
ИХР (2022)0,723[3] (109) — висок
Валуталибанска фунта
Остале информације
Временска зонаUTC +2 до +3
Интернет домен‍.lb‍
Позивни број+961

Људска цивилизација у Либану датира од 5000 година пре нове ере.[6] Од 3200. до 539. године п. н. е. био је део Феникије, поморског царства које се простирало Средоземљем.[7] Током 64. века п. н. е. регион је постао део Римског царства, а касније и Византије. После 7. века, дошао је под власт различитих калифата, међу којима Праведни, Омајадски и Абасидски калифат. У 11. веку су успостављене крсташке државе, које су пале у руке Ајубида и Мамелука, а на крају и Османлија. У 19. веку, под влашћу османског владара Абдулмеџидом I, основана је прва либанска држава као дом за маронитске хришћане, у периоду Танзиматске реформе.

Након распада Отоманског царства после Првог светског рата, Либан је дошао под Мандат за Сирију и Либан, којим је управљала Француска, чиме је успостављен Велики Либан. Француска владавина је значајно ослабила након инвазије Немачке на Француску 1940. До 1943. Либан је стекао независност од Слободне Француске и успоставио посебан облик конфесионалистичке владе, са главним верским групама у држави које су добиле специфична политичка овлашћења. Нова либанска држава је била релативно стабилна након стицања независности,[8] али је то на крају разбијено избијањем Либанског грађанског рата (1975—1990). Либан је такође био потчињен од стране две војне окупације: Сирије од 1976. до 2005. и Израела од 1985. до 2000. Од краја сукоба, уложени су опсежни напори да се оживи привреда и обнови национална инфраструктура.[9]

Либан је земља у развоју, која се налази на 112. месту по Индексу хуманог развоја.[10] Класификована је као држава са вишим средњим приходима.[11] Либанска криза ликвидности, заједно са корупцијом широм земље и недавним катастрофама као што је експлозија у Бејруту 2020, убрзали су колапс либанске валуте и подстакли политичку нестабилност, широко распрострањену несташицу ресурса и високу незапосленост и сиромаштво. Светска банка је економску кризу у Либану дефинисала као једну од најгорих у свету од 19. века.[12][13] Упркос малој величини земље,[14] либанска култура је позната и у арапском свету и широм света, првенствено захваљујући либанској дијаспори. Либан је један од оснивача Уједињених нација и Арапске лиге,[15] као и члан је Покрета несврстаних, Организације исламске сарадње, Међународне организације Франкофонија и Групе 77.

Географија

уреди
 
Мапа Либана

Положај

уреди

Либан се налази на Блиском истоку. Земља је оивичена на западу Медитераном. Дужина либанске обале је 225 km. Површина земље је 10452 km², од којих је 10230 km² копно.

Либан се граничи са Сиријом на 375 km дугачкој граници на северу и истоку, а са Израелом на југу у дужини од 79 km. Границу са Израелом су УН дефинисале као важећу, осим мале територије фарме Шеба која се налази на Голанској висоравни. За њу Либан тврди да припада њему, али ју је окупирао Израел који тврди да припада Сирији. УН су потврдиле да ова територија не припада Либану, али Хезболах и дан данас користи ову територију за лансирање повремених напада на суседни Израел.

Геологија и рељеф

уреди

Либан се дели у четири физичко-географска региона: приморска равница, планина Либан, долина реке Бекаа и Антилибанске планине. На истоку је оивичен афричко-сиријском депресијом.

Уску и испрекидану приобалну равницу формирали су морски седименти и речни наноси (алувијум). Плодно тле се смењује са подручјима песковитих увала и каменитих плажа. Планина Либан се оштро уздиже паралелно медитеранској обали и ствара ланац гора од кречњака и пешчара који се протеже скоро целом дужином земље. Планински ланац варира у ширини од 10 до 56 km. Испресецан је уским и дубоким кланцима. Највиши врх планине Либан је на 3088 m изнад нивоа мора. То је врх Курнат ал Савда (Qurnat as Sawda') у северном Либану. Планине се даље полако спуштају ка југу, где се поново уздижу ка врху Санин (Sannine) на 2695 m. Долина реке Бекаа се налази између планине Либан на западу и планина Антилибан на истоку. Она је део система Велике раседне долине. Долина је дуга 180 km и широка 10 до 26 km. Њено плодно тле је алувијалног порекла. Антилибанске планине се простиру паралелно планини Либан. Њихов највиши врх је Хермон на 2814 m надморске висине.

Воде

уреди

Најважнија река Либана је 145 km дуга река Литани. Она извире у долини Бекаа западно од Баалбека, а улива се у Средоземно море северно од Тира.

Флора и фауна

уреди

Клима

уреди

Историја

уреди
Главни чланак: Историја Либана

Либан је био један од главних региона Феничана чија је поморска трговина и привреда цветала више од 2.000 година, од око 2.700 до 500. п. н. е. Феничанска цивилизација се развила на данашњем подручју Либана и Сирије. Феничанска цивилизација је била први облик морске трговине и привреде, која се раширила Медитераном, првог миленијума п. н. е. Мада у то време, границе држава нису биле јасно дефинисане, сматра се да је град Тир био најјужнија тачка Феничана. Сарепта, градић између Сидона и Тира, је један од најистраженијих градића из феничанског периода. Иако су људи овог регона сами себе називали Хананима, назив Феничани је постао познат услед Грка који су их звали Фоники, што на грчком значи љубичаста боја (грчки φοῖνιξ). Хемијска боја која је у античко време коришћена за бојење текстила се такође звала Феникс. Тако да су Феничани убрзо постали познати у то време као 'Љубичаст народ'.

Феничани, највероватније семитски народ, су се служили феничанским језиком, касније названим пунским језиком, јер је латинска (римска) реч за љубичасту боју пуницеус (Puniceus). Упркос многим писањима, књиге које су писали нису у великом броју преживеле до данас. Феничанске колоније северне Африке су биле извор многих чињеница и сазнања о феничанској култури. Свети Августин је познавао у малој мери пунски језик којим су се Феничани служили и понекад их је користио при објашњавању сродних речи на хебрејском језику. Име његове мајке, Света Моника, се сматра пунског порекла. Регион је био територија Римског царства у провинцији Сирије. Током средњег века био је важна географска тачка многобројним освајањима крсташа. Након одласка крсташа пада у руке Османског царства.

Распадом Османског царства након завршетка Првог светског рата, Друштво народа је Француској мандатом дало пет провинција, које данас чине Либан.

Модерни либански устав из 1926. године гарантује баланс политичке моћи међу највећим религијским групама.

Либански грађански рат

уреди
Главни чланак: Либански грађански рат
Главни чланак: Кедарска револуција

Након Арапско-израелског сукоба 1948. године, Либан је постао уточиште 110.000 избеглица из Палестине који су пребегли из Израела. Додатни број палестинских избеглица је дошло у Либан након новог арапско-израелског сукоба 1967. године и Црног септембра. 1975. године број је достигао преко 300.000 избеглица које је предводио Јасер Арафат, који је истовремено био и на челу Палестинске ослободилачке организације. Током раних 1970-их година, тензије су порасле услед великог броја палестинских избеглица на југу земље. У самом почетку дошло је до сукоба палестинских избеглица и Либанаца који су припадали левици. Током сукоба, сукобљене стране су добијале дефинисанији облик, те су на једној страни сукоба били хришћани, на челу са Бачир Гемајелом, док су на другој страни биле палестинске избеглице, муслимани сунити и Друзи. Грађански рат који је непосредно уследио је оставио нацију без икакве организационе власти.

Бомбардовање Кане

уреди

Дана 18. априла 1996. године усред израелског контранапада на Хезболах, израелске снаге су бомбардовале седиште мировних снага у малом месту Кана, у којем је око 800 Либанаца нашло уточиште у избегличком центру, што је резултовало са 100 мртвих међу либанским цивилима и око 300 повређених, међу којима је било и припадника међународних мировних снага. Израел је окарактерисао овај напад као трагичну грешку, док је истрага УН која је следила потврдила сумњу у овај став. Незванично примирје је постигнуто осам дана касније.

Сиријско повлачење и последице

уреди
 
Демонстранти траже повлачење сиријске војске.

Унутрашња политичка ситуација у Либану се значајно променила почетком 2000-их. Након израелског повлачења из јужног Либана и смрти Хафиза ал Асада 2000, сиријско војно присуство је наишло на критике и отпор либанског становништва.[16]

Бивши премијер Рафик Харири је убијен 14. фебруара 2005. у експлозији аутомобила бомбе. Вође Алијансе од 14. марта су оптужене Сирију за напад, док су Алијанса од 8. марта и сиријски званичници тврдили да је за убиство одговоран Мосад. Хариријево убиство је означило почетак низа атентата чији резултат су биле смрти многи истакнутих јавних либанских јавних личности. Оно је такође покренуло Кедарску револуцију, низ демонстрација на којем је тражено повлачење сиријске војске из Либана и оснивање међународне комисије да се истражи атентат. Под притиском Запада, Сирија је почела са повлачењем и до 26. априла 2005. сви сиријски војници су се вратили у Сирију.

Послератна политичка збивања и сиријски сукоб

уреди
Главни чланак: Либански рат 2006.

Дана 12. јула 2006. године, Хезболах је покренуо серију ракетних напада и прекограничних упада на израелску територију, током којих су убијена тројица израелских војника, а двојица су заробљена.[17] Израел је одговорио ваздушним нападима и артиљеријском ватром на циљеве у Либану, као и копненом инвазијом на јужни Либан, што је довело до избијања Рата у Либану 2006. године. Сукоб је званично окончан Резолуцијом 1701 Савета безбедности УН од 14. августа 2006, којом је наложен прекид ватре, повлачење израелских снага из Либана и разоружавање Хезболаха.[18][19] У сукобу је погинуло око 1.191 Либанац[20] и 160 Израелаца.[21] Јужна предграђа Бејрута претрпела су тешка оштећења услед израелских ваздушних удара.[22]

Године 2007, избеглички камп Нахр ел-Баред постао је средиште сукоба у Либану 2007. године између либанске војске и групе Фатах ел-Ислам. У борбама је погинуло најмање 169 војника, 287 побуњеника и 47 цивила. Средства за обнову тог подручја споро су пристизала.[23] Између 2006. и 2008. године, серија протеста које су предводиле групе противне прозападном премијеру Фуаду Синиори захтевале су формирање владе националног јединства, у којој би претежно шиитске опозиционе групе имале право вета. Када је председнички мандат Емила Лахуда истекао у октобру 2007. године, опозиција је одбила да гласа за наследника уколико се не постигне договор о подели власти, што је довело до тога да Либан остане без председника.

Дана 7. маја 2008. године, снаге Хезболаха и Амала, подстакнуте одлуком владе да је телекомуникациона мрежа Хезболаха незаконита, заузеле су западни Бејрут,[24][25] најважније сунитско упориште у Либану, што је довело до унутрашњег оружаног сукоба.[26][27] Либанска влада осудила је насиље као покушај државног удара.[28] У сукобима између провладиних и опозиционих милиција погинуле су најмање 62 особе.[29] Дана 21. маја 2008. године, потписивањем Доха споразума окончане су борбе.[24][29] У складу са споразумом, којим је окончана осамнаестомесечна политичка блокада,[30] Мишел Сулејман изабран је за председника, а формирана је влада националног јединства, у којој је опозиција добила право вета.[24] Споразум је представљао победу опозиционих снага, јер је влада попустила и прихватила све њихове главне захтеве.[29]

 
Преко 20.000 Сиријаца и палестинских избеглица живи у избегличком кампу Шатила на ободу Бејрута.

Почетком јануара 2011. године, влада националног јединства се распала услед растућих тензија повезаних са Специјалним трибуналом за Либан, од којег се очекивало да подигне оптужнице против припадника Хезболаха за убиство Рафика Харирија.[31] Парламент је за премијера Либана изабрао Наџиб Микатија, кандидата Савеза 8. март предвођеног Хезболахом, чиме му је поверено формирање нове владе.[32] Вођа Хезболаха Хасан Насрала касније је оптужио Израел за атентат на Харирија.[33] Извештај који је у новембру 2010. године процурио у јавност, а који је објавио либански лист Ел Ахбар, навео је да је Хезболах израдио планове за насилно преузимање власти у случају да Специјални трибунал за Либан подигне оптужнице против његових чланова.[34]

Године 2012, грађански рат у Сирији запретио је да се прелије на Либан, што је довело до верски мотивисаног насиља и оружаних сукоба између сунита и алавита у Триполију.[35] Према подацима УНХЦР-а, број сиријских избеглица у Либану порастао је са око 250.000 почетком 2013. године на 1.000.000 крајем 2014. године.[36] оком 2013. године, Либанске снаге, Катаеб партија и Слободни патриотски покрет изразили су забринутост да прилив сиријских избеглица угрожава конфесионални политички систем земље, заснован на подели власти између верских заједница.[37] УНХЦР је 6. маја 2015. на захтев либанске владе обуставио регистрацију сиријских избеглица.[38] У фебруару 2016. године, либанска влада је потписала Либански споразум, којим је одобрена минимална подршка од 400 милиона евра за избеглице и угрожене грађане Либана.[39] Према процени владе из октобра 2016. године, у земљи је боравило око 1,5 милиона Сиријаца.[40]

Национална криза (2019—данас)

уреди
 
Протести 2019. године били су несекташки и превазилазили су социолошке и верске поделе између сунита, шиита и хришћана.

Први у низу масовних грађанских демонстрација избио је 17. октобра 2019. године;[41][42][43] У почетку су протести били изазвани планираним увођењем нових пореза на гориво, дуван и интернет телефонске позиве, укључујући оне путем WhatsAppа,[44][45][46] али су се брзо проширили у општу, широм земље распрострањену осуду секташког система власти, економске стагнације и финансијске кризе, високе незапослености, ендемске корупције у јавном сектору,[47] законодавства (попут банкарске тајне) које се доживљава као средство заштите владајуће елите од одговорности,[48][49] као и неуспеха државе да обезбеди основне јавне услуге, попут снабдевања електричном енергијом, водом и канализацијом.[50]

 
Жене демонстранти формирају кордон између полиције за разбијање демонстрација и демонстраната на Тргу Ријад ел Солх у Бејруту; 19. новембар 2019.

Као последица протеста, Либан је ушао у политичку кризу, при чему је премијер Сад Харири поднео оставку и подржао захтеве демонстраната за формирање владе независних стручњака.[51] Други политичари који су били мета протеста остали су на својим функцијама. За новог премијера је 19. децембра 2019. године именован бивши министар образовања Хасан Диаб, са задатком да формира нову владу.[52] Протести и облици грађанске непослушности наставили су се и након тога, при чему су демонстранти оштро осудили именовање Диаба за премијера.[53][54] Земља се истовремено суочавала са најтежом економском кризом у последњим деценијама.[55][56] Према наводима Стива Х. Ханкеа, професора примењене економије на Универзитету „Џонс Хопкинс“, Либан је постао прва држава на Блиском истоку и у северној Африци у којој је стопа инфлације премашила 50% током 30 узастопних дана.[57] Експлозија у луци Бејрут 4. августа 2020. године, у којој је погинуло више од 200 људи, а хиљаде повређено, додатно је продубила кризу. Као узрок експлозије касније је утврђено несигурно складиштење 2.750 тона амонијум-нитрата, који се случајно запалио тог поподнева.[58] Протести су обновљени неколико дана након експлозије и довели су до оставке премијера Хасана Диаба и његовог кабинета 10. августа 2020. године, који су, упркос томе, наставили да обављају дужност у својству техничке владе.[59]

Демонстрације су настављене и током 2021. године, када су грађани блокирали путеве паљењем гума, протестујући због сиромаштва и продубљене економске кризе. Привремени министар енергетике и водопривреде Министарства енергетике Рејмонд Гаџар упозорио је 11. марта 2021. године да Либану прети „потпуни мрак“ до краја марта уколико се не обезбеде средства за куповину горива за електране.[60] Велика експлозија резервоара за гориво у северном Либану у августу 2021. године, позната као експлозија у Акару, усмртила је 28 људи.[61] Током септембра 2021. године формирана је нова влада на чијем је челу био бивши премијер Наџиб Микати.[62] Цела земља је 9. октобра 2021. године остала без електричне енергије током 24 часа, након што су две главне електране престале са радом услед несташице горива и девизне кризе.[63] Неколико дана касније, у Бејруту су избили оружани сукоби повезани са верским и политичким поделама, у којима је погинуло више људи, што је било најтеже насиље у земљи још од 2008. године. [64] До јануара 2022. године, BBC News је известио да се криза у Либану додатно продубила, уз нагли пад вредности либанске фунте и очекивања да ће општи избори бити одложени на неодређено време.[65] Наводило се да би одлагање парламентарних избора додатно продужило политички застој у земљи. Европски парламент је постојећу ситуацију у Либану описао као „катастрофу изазвану људским деловањем, за коју је одговорна шака људи из политичке елите“.[66]

У мају 2022. Либан је одржао своје прве парламентарне изборе откако је тешка економска криза земљу довела на ивицу статуса неуспеле државе. Криза је била толико дубока да је, према подацима УН, више од 80% становништва сврстано у категорију сиромашних.[67] На изборима је шиитски покрет Хезболах и његови савезници изгубили парламентарну већину. Иако Хезболах није изгубио ниједно место, његови савезници јесу, укључујући и Слободни патриотски покрет председника Мишела Ауна, који након избора више није био највећа хришћанска странка у парламенту. Ту позицију преузела је ривалска хришћанска странка Либанске снаге, коју предводи Самир Џаџа. Сунитски Покрет будућности бившег премијера Саада Харирија није учествовао на изборима, што је створило политички вакуум међу сунитским бирачима.[68] Продубљивање кризе довело је до повећаног броја покушаја илегалне миграције морским путем. У априлу 2022. шест особа је погинуло, а око 50 је спасено након што је преоптерећени чамац потонуо код Триполија.[69] У септембру исте године, најмање 94 особе су страдале када се чамац са мигрантима из Либана преврнуо код обале Сирије, док је више десетина људи проглашено несталим.[70] У фебруару 2023. либанска централна банка девалвирала је либанску фунту за 90%, што је представљало прву званичну девалвацију валуте после 25 година.[71] Од 2023. године Либан се често описује као пропала држава, услед хроничног сиромаштва, лошег економског управљања и колапса банкарског система.[72]

Рат у Гази подстакао је обнову сукоба између Израела и Хезболаха.[73] Хезболах је саопштио да неће обуставити нападе на Израел све док Израел не прекине војне операције у Појасу Газе.[74] Након што је Израел у септембру 2024. извео нападе у којима су експлодирали пејџери и радио-уређаји у Либану,[75] сукоб је нагло ескалирао.[76] Израелски ваздушни напади на Либан 23. септембра 2024. усмртили су најмање 558 људи,[77] што је изазвало масовно расељавање становништва из јужног Либана.[78] Лидер Хезболаха Хасан Насралах убијен је 27. септембра 2024. у израелском ваздушном нападу.[79] Израел је 1. октобра 2024. покренуо копнену инвазију на Либан са циљем уништавања инфраструктуре Хезболаха на југу земље.[80] У новембру 2024. Израел и Хезболах постигли су споразум о прекиду ватре којим је окончан тринаестомесечни сукоб. Према условима споразума, Хезболах је добио рок од 60 дана да оконча своје оружано присуство на југу Либана, док су се израелске снаге обавезале да се у истом периоду повуку са тог подручја.[81] Пад режима Башара ел Асада у Сирији представљао је додатни ударац за Хезболах, који је већ био ослабљен израелским војним дејствима.[82] Промена власти у Сирији у децембру 2024. означила је почетак нове фазе у либанској политици.[83] У јануару 2025. командант либанске војске Џозеф Аун изабран је за 14. председника Либана, након двогодишњег институционалног застоја.[84] У фебруару исте године премијер Наваф Салам формирао је нову владу од 24 министра, након двогодишњег рада техничке владе.[85] Влада Навафа Салама добила је 26. фебруара 2025. поверење парламента.[86]

Политика

уреди
 
Пејзаж на планини Барук

Административна подела

уреди

Либан је подељен на шест покрајина (мухафаза), који се деле на округе (када) и општине.

  1. Шамал (Триполи)
  2. Џабал Либнан (Бабда)
  3. Бека (Захле)
  4. Бејрут (Бејрут)
  5. Џануб (Сидон)
  6. Набатија (Набатија)

Привреда

уреди
 
Административна подела Либана

Главне привредне гране Либана су туризам и финансијске услуге. Постоји јак потенцијал за узгајање воћа и винове лозе. Сеоска пољопривредна производња је веома ефикасна у чему Либан предњачи међу арапским земљама. Инфлација је ниска и 2004. је износила 0,5%.

Проблеми у привреди су: зависност од увоза нафте и гаса, као и високи државни дуг. Наркокриминал и корупција подривају поверење инвеститора.

Становништво

уреди
 
Либанско село на Шуф планини

Становништво Либана је састављено од мешавине различитих етничких група и религија- муслимана (шиити и сунити), хришћана (маронити, римокатолици, православци, Асиријанци, Копти) и других мањина (Друзи и Алавити). Попис становништва није рађен још од 1932. године. Процењује се да је већина становништва муслиманске вероисповести, а да су остали хришћани. Постоји јако мала група Јевреја, који углавном живе у источном делу Бејрута. Такође и јако мали број Курда (мање од 1% свеукупног становништва) живи у Либану. Око 15 милиона људи либанског порекла живи широм света, углавном хришћана и Друза.

Око 360.000 палестинских избеглица се регистровало у Либану, али са подацима радника Високог Комесаријата за избеглице Уједињених нација сматра се да се од тога броја пуно људи одселило, и да је тренутно у Либану око 160.000 до 225.000 палестинских избеглица.

Урбано становништво, углавном концентрисано у Бејруту и око Планине Либан, је познато по своме пословном духу. Век и по миграције и сталних путовања и размештања по свету, довело је до тога да данашњи млади пословни људи Либана имају контакте широм света, од северне и јужне Америке до Европе, Заливских држава и Африке. Либан, у поређењу са остатком арапског света, има велики број становништва са високом стручном спремом.

Највећи градови

уреди
Главни чланак: Списак градова у Либану
 

Извор: Процене за 2005.
№ Град Гувернорат Популација
 
Бејрут
 
Триполи 		1. Бејрут Бејрут 1.251.739  
Сидон
 
Тир
2. Триполи Северни Либан 229.398
3. Сидон Јужни Либан 163.554
4. Тир Јужни Либан 135.204
5. Набатија Набатија 98.433
6. Џуније Џебел Либан 96.315
7. Захле Бекаа 78.145
8. Баабда Џебел Либан 77.106
9. Згарта Северни Либан 32.917
10. Баалбек Бекаа 30.916

Култура

уреди

Либан је увек био тачка судара цивилизација, тако да није ни чудо да овако мала земља поседује тако разнолику и богату културу. Либанска разноликост у погледу етничке припадности и религије је дала либанској кухињи нарочито шаренило. Бејрут има веома богату урбану културу, са бројним фестивалима и великим бројем музеја, позоришта, галерија, модних ревија, концерата, итд. Либанско друштво је високо образовано и модерно, и може да се пореди са европским друштвима. Либан, а нарочито Бејрут, је постао центар арапског света. Либан је такође члан франкофонских нација (видети Франкофонске игре), тј. нација у којима је француски утицај веома велик услед историјских догађаја, и то је разлог што скоро половина Либанаца говори течно арапски и француски језик. У последње време услед великог комерцијалног утицаја, енглески је постао веома популаран, нарочито код младих и студената. Либан није само место сусрета ислама и хришћанства, већ представља и врата Европи ка арапском свету, и врата арапском свету Европи.

Либан је и место где неколико престижних универзитета имају своје огранке, као што су Амерички Универзитет у Бејруту и Универзитет Баламанд, као и бројне установе високог образовања. Један од либанских писаца који је преведен и на српски је Амин Малуф.

Међународни односи

уреди

Инострани односи Либана само рефлектују његову географску локацију, структуру популације, привреду и тржиште. Либански односи са иностранством су били под великим утицајем Сирије, која је одржавала контролу над Либаном својим војним присуством у земљи, све до Кедар Револуције.

Либан је завршио преговоре са Европском унијом о сарадњи, које су обе стране верификовале касне 2001. године, и уговор је ступио на снагу јануара 2002. године. Либан такође има билатералне односе са неколико арапских земљама и тренутно су у току преговори о приступању Либана у Светску Трговинску Организацију. Либан има веома добре односе са свим својим арапским суседима, упркос историјским тензијама са Либијом, Палестином и Ираком. Либан је такође члан Организације Исламске Конференције и одржава блиске односе са Ираном.

Либан нема дипломатске нити трговинске односе са Израелом. Маја 1983. године Израел и хришћанска влада тадашњег Либана су потписале de facto мировни споразум који би омогућио билатералне односе, али овај споразум никада није реализован. Званичан став Либана према Израелу је тај да се односи двеју држава могу успоставити тек онда када доведе до краја сукоб око израелско-палестинских насеља и када се Голанска висораван врати Сирији.

Либан и Израел и даље имају неразјашњену границу у јужном Либану, на северној страни Голанских висоравни. Либан тврди да је ова либанска земља окупирана, док Израел тврди да је овај део земље сиријски и да пада под уговором о израелско-сиријском примирју. Либан би такође желео да Израел узме натраг скоро 250.000 палестинских избеглица који су се након ратова у региону последњих деценија настанили у Либану.

Референце

уреди
  1. ^ „Lebanon”. The World Factbook (2026 изд.). Central Intelligence Agency. Приступљено 24. 9. 2022.  (Archived 2022 edition)
  2. ^ а б „World Economic Outlook Database, October 2023 Edition. (Lebanon)”. International Monetary Fund. 10. 10. 2023. Архивирано из оригинала 17. 10. 2023. г. Приступљено 15. 10. 2023. 
  3. ^ „Human Development Report 2023/24” (PDF) (на језику: енглески). United Nations Development Programme. 13. 3. 2024. стр. 275. Архивирано (PDF) из оригинала 13. 3. 2024. г. Приступљено 2024-05-09. 
  4. ^ а б Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. Л-М. Београд: Политика : Народна књига. стр. 33. ISBN 86-331-2116-6. 
  5. ^ McGowen, Afaf Sabeh (1989). „Historical Setting”. Ур.: Collelo, Thomas. Lebanon: A Country Study. Area Handbook Series (3rd изд.). Washington, D.C.: The Division. OCLC 18907889. Приступљено 24. 7. 2009. 
  6. ^ Dumper, Michael; Stanley, Bruce E.; Abu-Lughod, Janet L. (2006). Cities of the Middle East and North Africa. ABC-CLIO. стр. 104. ISBN 978-1-57607-919-5. „Archaeological excavations at Byblos indicate that the site has been continually inhabited since at least 5000 B.C.” 
  7. ^ „All at sea: The maritime lives of the ancient Phoenicians”. press.princeton.edu (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 27. 10. 2023. г. Приступљено 2023-10-27. 
  8. ^ „Background Note: Lebanon”. U.S. Department of State. 22. 3. 2010. Архивирано из оригинала 14. 9. 2019. г. Приступљено 4. 10. 2010. 
  9. ^ „Lebanon”. Canadian International Development Agency. Government of Canada. 28. 5. 2009. Архивирано из оригинала (Governmental) 30. 5. 2008. г. Приступљено 24. 8. 2009. 
  10. ^ „Lebanon- Human development report 2021/2022”. Архивирано из оригинала 12. 7. 2022. г. Приступљено 11. 9. 2022. 
  11. ^ „World Economic Situation and Prospects (WESP) Statistical Annex: Country Classification” (PDF). un.org. Архивирано (PDF) из оригинала 13. 4. 2012. г. Приступљено 28. 9. 2020. 
  12. ^ „Lebanon: Why the country is in crisis”. BBC. British Broadcasting Corporation. 2020. Архивирано из оригинала 30. 7. 2020. г. Приступљено 10. 10. 2021. 
  13. ^ „Lebanon - World bank”. јун 2021. Архивирано из оригинала 19. 8. 2022. г. Приступљено 6. 8. 2022. 
  14. ^ „Lebanon country profile”. BBC News. 24. 8. 2011. Архивирано из оригинала 16. 10. 2018. г. Приступљено 21. 6. 2018. 
  15. ^ „Arab League”. Encyclopedia Britannica. Архивирано из оригинала 8. 2. 2023. г. Приступљено 19. 4. 2023. 
  16. ^ Mroue, Bassem. „Lebanese mark uprising against Syria's domination”. Deseret News. Архивирано из оригинала 20. 01. 2013. г. Приступљено 17. 01. 2013. 
  17. ^ Myre, Greg; Erlanger, Steven (12. 7. 2006). „Clashes spread to Lebanon as Hezbollah raids Israel – Africa & Middle East – International Herald Tribune”. The New York Times. Архивирано из оригинала 1. 7. 2017. г. Приступљено 19. 2. 2017. 
  18. ^ „Security Council calls for end to hostilities between Hizbollah, Israel”. UN – Security Council, Department of Public Information. 11. 8. 2006. Архивирано из оригинала 30. 1. 2009. г. Приступљено 19. 1. 2009. 
  19. ^ „Hold your breath”. The Economist. 24. 8. 2006. ISSN 0013-0613. Архивирано из оригинала 31. 12. 2023. г.. 
  20. ^ „Lebanon Under Siege”. 27. 9. 2006. Архивирано из оригинала 27. 9. 2006. г. Приступљено 5. 5. 2012. 
  21. ^ „Israel-Hizbullah conflict: Victims of rocket attacks and IDF casualties July–Aug 2006”. Mfa.gov.il. Архивирано из оригинала 24. 6. 2009. г. Приступљено 5. 5. 2012. 
  22. ^ „Israeli warplanes hit Beirut suburb”. CNN. 13. 7. 2006. Архивирано из оригинала 29. 4. 2007. г. Приступљено 6. 1. 2012. 
  23. ^ „Life set to get harder for Nahr al-Bared refugees”. UN IRIN news. 5. 11. 2008. Архивирано из оригинала 22. 9. 2011. г. Приступљено 17. 1. 2013. 
  24. ^ а б в Ruff, Abdul (1. 6. 2008). „Lebanon back to Normalcy?”. Global Politician. Архивирано из оригинала 28. 6. 2011. г. Приступљено 19. 10. 2009. 
  25. ^ Zisser, Eyal (2011), Bengio, Ofra; Litvak, Meir, ур., , „The Sunni-Shi'i Struggle over Lebanon: A New Chapter in the History of Lebanon” , The Sunna and Shi'a in History: Division and Ecumenism in the Muslim Middle East (на језику: енглески), New York: Palgrave Macmillan US, стр. 145—161, ISBN 978-1-137-49506-8, doi:10.1057/9781137495068_9 
  26. ^ Stewart, Elizabeth; Statton, Allegra (2008-05-08). „Violence escalates between Sunni and Shia in Beirut”. The Guardian (на језику: енглески). ISSN 0261-3077. Приступљено 9. 4. 2025. 
  27. ^ „Beirut street clashes turn deadly”. France 24. 9. 5. 2008. Архивирано из оригинала 4. 12. 2010. г. Приступљено 9. 5. 2008. 
  28. ^ Martínez, Beatriz; Francesco Volpicella (септембар 2008). „Walking the tight wire – Conversations on the May 2008 Lebanese crisis”. Transnational Institute. Архивирано из оригинала 23. 3. 2010. г. Приступљено 9. 5. 2010. 
  29. ^ а б в Worth, Robert; Nada Bakri (16. 5. 2008). „Feuding Political Camps in Lebanon Agree to Talk to End Impasse”. The New York Times. Архивирано из оригинала 11. 12. 2008. г. Приступљено 19. 10. 2009. 
  30. ^ Abdallah, Hussein (22. 5. 2008). „Lebanese rivals set to elect president after historic accord”. The Daily Star. Архивирано из оригинала 5. 3. 2009. г. Приступљено 19. 10. 2009. 
  31. ^ „Hezbollah and allies topple Lebanese unity government”. BBC. 12. 1. 2011. Архивирано из оригинала 13. 1. 2011. г. Приступљено 12. 1. 2011. 
  32. ^ Bakri, Nada (12. 1. 2011). „Resignations Deepen Crisis for Lebanon”. The New York Times. Архивирано из оригинала 10. 11. 2012. г. Приступљено 12. 1. 2011. 
  33. ^ „Hezbollah chief: Israel killed Hariri”. CNN. 9. 8. 2010. Архивирано из оригинала 16. 1. 2013. г. Приступљено 17. 1. 2013. 
  34. ^ „Hezbollah Threatens an 'Explosion' in Beirut Over Tribunal”. Stratfor. Архивирано из оригинала 10. 11. 2013. г.. 
  35. ^ Cave, Damien (23. 8. 2012). „Syrian War Plays Out Along a Street in Lebanon”. The New York Times. Архивирано из оригинала 1. 7. 2017. г. Приступљено 19. 2. 2017. 
  36. ^ „Syria Regional Refugee Response – Lebanon”. UNHCR Syria Regional Refugee Response. UNHCR. Архивирано из оригинала 26. 6. 2013. г. Приступљено 9. 8. 2013. 
  37. ^ Kverme, Kai (14. 2. 2013). „The Refugee Factor”. SADA. Архивирано из оригинала 29. 10. 2013. г. Приступљено 14. 2. 2013. 
  38. ^ Janmyr, Maja (16. 3. 2018). . „UNHCR and the Syrian refugee response: negotiating status and registration in Lebanon”. The International Journal of Human Rights. 22 (3): 393—419. ISSN 1364-2987. doi:10.1080/13642987.2017.1371140  . hdl:1956/17996  . 
  39. ^ Tsourapas, Gerasimos (4. 5. 2019). . „The Syrian Refugee Crisis and Foreign Policy Decision-Making in Jordan, Lebanon, and Turkey”. Journal of Global Security Studies (на језику: енглески). 4 (4): 464—481. ISSN 2057-3170. doi:10.1093/jogss/ogz016  . 
  40. ^ „Document - Lebanon Crisis Response Plan (LCRP) 2017–2020 – full version”. Архивирано из оригинала 30. 12. 2018. г. Приступљено 12. 1. 2019. 
  41. ^ Fadi Tawil (17. 10. 2019). „Protests spread across Lebanon over proposed new taxes”. Washington Post (на језику: енглески). AP. Архивирано из оригинала 21. 10. 2019. г. Приступљено 18. 10. 2019. 
  42. ^ . „Protests erupt over taxes as govt races to wrap up budget”. The Daily Star. 18. 10. 2019. Архивирано из оригинала 31. 10. 2019. г. Приступљено 18. 10. 2019. 
  43. ^ „Lebanon scraps WhatsApp tax as protests rage” (на језику: енглески). 18. 10. 2019. Архивирано из оригинала 3. 6. 2020. г. Приступљено 18. 10. 2019. 
  44. ^ . „Lebanese govt to charge USD 0.20 a day for WhatsApp calls”. The Daily Star. 17. 10. 2019. Архивирано из оригинала 9. 6. 2020. г. Приступљено 18. 10. 2019. 
  45. ^ „Protests erupt in Lebanon over plans to impose new taxes”. Al Jazeera. 18. 10. 2019. Архивирано из оригинала 25. 12. 2019. г. Приступљено 18. 10. 2019. 
  46. ^ „Lebanon: WhatsApp tax sparks mass protests”. DW (на језику: енглески). Deutsche Welle. 10. 10. 2019. Архивирано из оригинала 17. 9. 2020. г. Приступљено 18. 10. 2019. 
  47. ^ „Lebanon Protesters Found Strength in Unity, Ditched Sectarianism”. Report Syndication. 27. 10. 2019. Архивирано из оригинала 3. 8. 2020. г. Приступљено 20. 1. 2020. 
  48. ^ „Protesters march from Al Nour Square to Central Bank in Tripoli”. MTV Lebanon (на језику: енглески). 22. 10. 2019. Архивирано из оригинала 26. 10. 2019. г. Приступљено 26. 10. 2019. 
  49. ^ „Protesters block Karakoul Druze-Mar Elias road”. MTV Lebanon (на језику: енглески). 22. 10. 2019. Архивирано из оригинала 26. 10. 2019. г. Приступљено 26. 10. 2019. 
  50. ^ Khraiche, Dana (17. 10. 2019). „Nationwide Protests Erupt in Lebanon as Economic Crisis Deepens”. Bloomberg.com. Bloomberg News. Архивирано из оригинала 27. 6. 2020. г. Приступљено 18. 10. 2019. 
  51. ^ „Lebanese Protesters Addressed President Aoun with an Urgent Demand”. the961.com (на језику: енглески). 1. 11. 2019. Архивирано из оригинала 31. 12. 2019. г. Приступљено 24. 11. 2019. 
  52. ^ „Lebanon protests: University professor Hassan Diab nominated to be PM”. BBC. Архивирано из оригинала 21. 12. 2019. г. Приступљено 20. 1. 2020. 
  53. ^ „Lebanese president asks Hassan Diab to form government”. Al Jazeera. 19. 12. 2019. Архивирано из оригинала 17. 9. 2020. г. Приступљено 2. 1. 2020. 
  54. ^ „Roadblocks across Lebanon as anger rises over Diab pick as PM”. Al Jazeera. 20. 12. 2019. Архивирано из оригинала 21. 12. 2019. г. Приступљено 2. 1. 2020. 
  55. ^ „Lebanon Looks to China as US, Arabs Refuse to Help in Crisis”. The Diplomat. 16. 7. 2020. Архивирано из оригинала 14. 4. 2021. г. Приступљено 20. 7. 2020. 
  56. ^ „The lights go out on Lebanon's economy as financial collapse accelerates”. The Washington Post. 19. 7. 2020. Архивирано из оригинала 21. 3. 2021. г. Приступљено 20. 7. 2020. 
  57. ^ „Lebanon becomes 1st country in Middle East and North Africa to enter hyperinflation”. ABC News (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 14. 4. 2021. г. Приступљено 29. 7. 2020. 
  58. ^ „Beirut explosion: What we know so far”. BBC News (на језику: енглески). 11. 8. 2020. Архивирано из оригинала 6. 8. 2020. г. Приступљено 1. 10. 2020. 
  59. ^ „Lebanon's government resigns after Beirut blast”. The National (на језику: енглески). 11. 8. 2020. Архивирано из оригинала 5. 10. 2022. г. Приступљено 8. 1. 2022. 
  60. ^ . „Lebanon threatened with total darkness: Ghajar”. The Daily Star. Архивирано из оригинала 11. 3. 2021. г. Приступљено 11. 3. 2021. 
  61. ^ „Lebanon fuel tanker explosion kills at least 28”. France 24 (на језику: енглески). 15. 8. 2021. Приступљено 15. 8. 2021. 
  62. ^ „Lebanon forms new government, ending 13-month standoff”. The Guardian. 10. 9. 2021. Приступљено 8. 1. 2022. 
  63. ^ Mistich, Dave (10. 10. 2021). „Power returns to Lebanon after a 24-hour blackout”. NPR. Приступљено 17. 10. 2021. 
  64. ^ „Gunbattles erupt during protest of Beirut blast probe; 6 die”. AP News. 14. 10. 2021. Приступљено 25. 10. 2021. 
  65. ^ , Lebanon enters the new year in a deepening crisis – BBC News, 2. 1. 2022, Приступљено 8. 1. 2022 
  66. ^ Think Tank | European Parliament”. www.europarl.europa.eu (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 5. 10. 2022. г. Приступљено 25. 4. 2022. 
  67. ^ UN News”. news.un.org (на језику: енглески). 3. 9. 2021. Приступљено 6. 6. 2024. 
  68. ^ Chehayeb, Kareem (19. 5. 2022). „After elections in Lebanon, does political change stand a chance?”. Al Jazeera. 
  69. ^ „Six drown off Lebanon coast after overloaded boat capsizes”. CNN. 24. 4. 2022.  Недостаје или је празан параметар |url= (помоћ)
  70. ^ „Death toll from Lebanon migrant boat climbs”. Gulf News. 23. 9. 2022.  Недостаје или је празан параметар |url= (помоћ)
  71. ^ „Lebanon to devalue currency by 90%”. Reuters. 31. 1. 2023. 
  72. ^ „Lebanon struggles to emerge from financial crisis and government corruption”. PBS. 3. 7. 2023.  Недостаје или је празан параметар |url= (помоћ)
  73. ^ „Gallant threatens Hezbollah: 'What we can do in Gaza, we can do in Beirut'”. The Jerusalem Post. 11. 11. 2023. 
  74. ^ „Mapping 11 months of Israel-Lebanon cross-border attacks”. Al Jazeera. 11. 9. 2024. 
  75. ^ „Do Lebanon explosions violate the laws of war?”. Al Jazeera. 18. 9. 2024. 
  76. ^ „Israel rejects US-backed Lebanon ceasefire plan, hits Beirut again”. Reuters. 26. 9. 2024. 
  77. ^ „Israeli strikes cause deadliest day in Lebanon in nearly 2 decades”. CNN. 24. 9. 2024. 
  78. ^ „In Lebanon, a million people displaced in a country in chaos”. Le Monde. 2. 10. 2024. 
  79. ^ „Biden, Harris call Israeli killing of Hezbollah's Nasrallah 'measure of justice'”. VOA News. 28. 9. 2024. 
  80. ^ „Israel-Hezbollah conflict in maps”. BBC News. 4. 10. 2024. 
  81. ^ „Lebanon ceasefire: What we know about Israel-Hezbollah deal”. BBC News. 27. 11. 2024. 
  82. ^ „Assad's fall in Syria will further weaken Hezbollah”. The Conversation. 11. 12. 2024.  Недостаје или је празан параметар |url= (помоћ)
  83. ^ „What Assad's Fall Means for Lebanon”. United States Institute of Peace. 2024.  Недостаје или је празан параметар |url= (помоћ)
  84. ^ „Who is Joseph Aoun, the new president of Lebanon?”. Al Jazeera. 9. 1. 2025. 
  85. ^ „Lebanon names new government after two-year caretaker cabinet”. Al Jazeera. 8. 2. 2025. 
  86. ^ „Lebanon's government wins confidence vote in Parliament”. Al Arabiya English. 26. 2. 2025. 

Литература

уреди
  • Coogan, Michael D.; Smith, Mark S. (2012-03-15). Stories from Ancient Canaan, Second Edition. Louisville, KY: Westminster John Knox Press. ISBN 978-0-664-23242-9. 
  • Morris, Benny (април 2008). 1948: A History of the First Arab-Israeli War. Yale University Press. ISBN 978-0-300-12696-9. 
  • Arkadiusz, Plonka. L’idée de langue libanaise d’après Sa‘īd ‘Aql. ISBN 2-7053-3739-3. . Paris, Geuthner, 2004 (French)
  • Firzli, Nicola Y, , Al-Baath wa-Lubnân, Beirut: Dar-al-Tali'a Books  [Arabic only] ("The Baath and Lebanon"), 1973
  • Fisk, Robert. (2002). Pity the Nation: The Abduction of Lebanon. New York: Nation Books. .
  • Glass, Charles] (1990). Tribes with Flags: A Dangerous Passage Through the Chaos of the Middle East. Atlantic Monthly Press. ISBN 0-436-18130-4.  (New York) and Picador (London),
  • Gorton, TJ and Feghali Gorton, AG. (2009). Lebanon: through Writers' Eyes. London: Eland Books. .
  • Khuri Hitti, Philip, (2002). History of Syria Including Lebanon and Palestine, Vol. 2. ISBN 1-931956-61-8. .
  • Norton, Augustus R. (1987). Amal and the Shi'a: Struggle for the Soul of Lebanon. Austin and London: University of Texas Press. .
  • Sobelman, Daniel. New Rules of the Game: Israel and Hizbollah After the Withdrawal From Lebanon, Jaffee Center for Strategic Studies, Tel-Aviv University, 2004.
  • Riley-Smith, Jonathan. (2001). The Oxford Illustrated History of the Crusades. New York: Oxford University Press. .
  • Salibi, Kamal. (1990). A House of Many Mansions: The History of Lebanon Reconsidered. Berkeley: University of California Press. .
  • Schlicht, Alfred. The role of Foreign Powers in the History of Syria and Lebanon 1799–1861 in: Journal of Asian History 14 (1982)
  • Georges Corm, Le Liban contemporain. Histoire et société (La découverte, 2003 et 2005)

Спољашње везе

уреди
Преузето са „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Либан&oldid=30891515”